U toku detinjstva, međutim, taj spoljašnji sjaj se sve više i više gubi, pa kod odraslih obično nalazimo tek ostatak tog sjaja, neku vrstu svetlosne bare, koja jedva da doseže do visine stopala.

    Stari šamani su intuitivno znali da je taj spoljašnji sjaj ustvari ljudska svest, jer su videli da visina tog sjaja određuje nivo svesti isto tako definitivno kao što položaj skupne tačke određuje prirodu opažajnog sveta. Uznemireni spoznajom da se svest u ranom detinjstvu u toj meri smanjuje, iako se upravo u toj fazi čini da postajemo sve svesniji, stari šamani su se bacili u potragu za objašnjenjem tako očigledne protivrečnosti

    Najpre su pomislili da je sama fiksacija skupne tačke tokom socijalizacije odgovorna za zagonetno nestajanje svesti, s obzirom da onemogućava percepciju celog niza mogućih svetova i iskustava, i ograničava nas na jednu jedinu stvarnost: svakodnevicu. Kad su međutim svoje viđenje pomnije usmerili na sam proces nestajanja svesti, spazili su bića nalik senkama koja su im do tada, usled blistave pozadine ljudskog energetskog polja, bila promakla. Videli su da se te senke hrane sjajem naše svesti, skoro sistematski ga brsteći. Kako ti razbojnički paraziti izgledaju poput velikih slepih miševa, a kreću se poskakujući ili leteći, stari šamani su ih nazvali Voladores, što otprilike znaci "leteća bića" ili "letači".    

    Čarobnjaci Don Huanove linije su otkrili da su Voladoresi visoko razvijena svesna bića, koja međutim ne poseduju fizičko telo, pa su zato obično nevidljiva ljudskom oku.

    Prema Kastanedi, Voladoresi su u naš svet došli pre puno milenijuma, kada su u potrazi za hranom ovde naišli na odličan izvor. Kako je njihova hrana specifičan tip energije svesti, analogan spoljašnjem sjaju naše svetlosne čahure, u ljudskim bićima su našli upravo ono što su tražili. I tako postadosmo njihova omiljena lovina ili bolje, kako to čarobnjaci kažu, kućne (ili domaće) životinje Voladoresa, koje oni muzu kako im se svidi.

    Energetska šteta, koja se pritom pričinjava našoj svesti je enormna. Spoljašnji sjaj doduše stalno ponovo raste, ali Voladoresi ga ponovno pojedu do određene visine - poput krave koja brsteći održava visinu trave na pašnjaku. Tako i stepen naše svesti stalno ostaje na niskom nivou, koji nam doduše omogućava svladavanje svakodnevice, ali ne i preispitivanje situacije ili čak spoznaju da u određenom smislu delimo sudbinu naših domaćih životinja. Jer, kao što mi držimo kokoške u kokošinjcima i kavezima, kaže Don Huan, isto tako Voladoresi nas drže u ljudskim kokošinjcima, s tom razlikom da mi štale i kaveze u kojima živimo sami gradimo.

    Te štale i kavezi, naglašava Kerol Tigs, su naši gradovi, sela i kuće, bez obzira da li živimo u seoskoj idili ili u središtu velegrada. Iz kokošije perspektive nema istinske razlike u tome da li gubimo perje i bivamo pokradeni za jaja zatvoreni u boksove nosilja, štalu ili dvorište, jer na kraju krajeva svejedno živimo i umiremo u ropstvu.

    Naočigled esencijalne neslobode i izrabljivanja kojem podležemo, možemo i aktuelnu diskusiju o primerenom uzgoju domaćih životinja da pogledamo u novom svetlu. Jer, kao što kaže Kerol Tigs, mi životinjama činimo samo ono što Voladoresi nama čine - kao učeni robovi svojih gospodara besramno ih izrabljujemo: muzemo ih, sisamo i koljemo, krademo njihova jaja i povrh toga činimo ih poslušnima na najrazličitije načine. Vezujemo ih, trpamo u kaveze, podrezujemo im krila, rogove, kandže i kljunove, dresiramo ih, činimo zavisnima i ubijamo u njima agresivnost i prirodan nagon za slobodom.

    Naše celokupno ponašanje je prožeto time, jer mi ne samo da izrabljujemo domaće životinje, nego i celokupnu živu i neživu prirodu – uključujući ljude oko nas. Uprkos ukidanju ropstva i opštem načelu modernog sveta, koje propagira slobodu, jednakost i bratstvo, ti uslovi vrede tek za one retke, koji su u socijalnom sistemu izborili gornje položaje. Većina još uvek živi i radi u zavisničkim odnosima, u kojima su manje ili više dobrovoljni robovi, iako danas više ne nose lanac oko vrata. Njihova jedina uteha leži najčešće u činjenici da postoji neko ko je još niže na hijerarhijskoj lestvici, koga mogu da izrabljuju i ugnjetavaju, sasvim u stilu bicikliste: gore pognut, dole gazi.

    Sve to čarobnjaci Don Huanove linije nisu videli kao posledicu našeg grabežljivog nasleđa, već kao proizvod neravnopravnog odnosa Voladoresa kao režisera iza kulisa pozorišta zvanog svakodnevica i ljudi kao marioneta na pozornici. Mi imitiramo naše gospodare u izrabljivačkom mentalitetu i potrošačkom ponašanju, dok inače bivamo svedeni na životno najnužnije stvari.

    Bara svesti kraj nogu, koju su nam Voladoresi ostavili, ne omogućava nam ništa više nego da živimo od danas do sutra i reflektujemo se u njenoj glatkoj površini. Tako se usled manjka energije pronalazimo u ulozi modernog narcisa, koji u svojoj ograničenoj svesti ne može da otkrije ništa drugo nego sebe i svoje sitničave probleme. Ništa nam nije preostalo, kaže Kastaneda, osim "tabanske svesti", barice koja predstavlja našu samorefleksiju, samovažnost i ego, koji je naš stvarni kavez.

    Time je objašnjeno i prividno protivrečje na koje su nabasali čarobnjaci starog Meksika. Uprkos pojačanom nestanku stvarne svesti, u procesu socijalizacije sve više ulazi u igru samorefleksija (samoposmatranje), stvarajući opsenu rasta svesti. Pritom ustvari ne raste svest, nego sposobnost interpretacije percepiranog, interpretacijski sistem, te samovažnost (samovažnost,- nerealno osećanje sopstvene važnosti, oholost, gordost, - prim.prev.) deteta. Vidovnjaci jasno vide taj proces kao narastanje ili naduvavanje skupne tačke.

    Time dolazi i do čudne promene u našoj energiji, koju su takođe otkrili šamani starog Meksika. Videli su da svetlosna čahura čoveka sadrži šest velikih energetskih centara, koje možemo percepirati kao svetlosne vrtloge.

    Don Huan objašnjava:   

   "Svaki od energetskih centara u telu predstavlja određenu koncentraciju energije; neku vrstu energetskog vrtloga, koji iz perspektive vidovnjaka koji ga posmatra izgleda kao levak koji se vrti u smeru suprotnom od kazaljke na satu."

    Stari šamani su sa zaprepašćenjem videli, da jedan od tih šest vrtloga, (onaj koji odgovara šestom energetskom centru na temenu), tokom socijalizacije i gubitka opšte svesti menja način kretanja. Dok kod novorođenčadi energija u tom centru još kruži suprotno od kazaljke na satu, kod odraslih se ona klati napred-nazad – prema Don Huanu, jedan veoma neprirodan i odbojan način kretanja.

    Kod detaljnijeg istraživanja ispostavilo se da takav način kretanja energije biva uzrokovan Voladoresima, te predstavlja neku vrstu implantata, stranu instalaciju, koja kontroliše i rukovodi dotičnom žrtvom; kao da joj Voladores sedi neposredno na glavi i tamo ne samo da srče energiju svoje žrtve, nego joj i došaptava šta joj je činiti i misliti.

    Čarobnjaci kažu, kao što smo već napomenuli, da je naš razum strana instalacija - i to nije mišljeno u prenesenom smislu. Jer naš svakodnevni razum nije isključivo ljudsko dostignuće, već predstavlja kontrolni instrument Voladoresa, koji je tu da nas putem jednostavnih kondicionirajućih postupaka učini poslušnima.

    "Zdrav ljudski razum", Common sense socijalnog reda, nam u procesu socijalizacije biva jednostavno nametnut, a da mi pritom kao deca nemamo nikakve mogućnosti da te vrednosti i norme ni preispitatamo, a kamoli da ih odbacimo.

    Da se kod ubeđenja stvarno radi samo o spoljašnjim dogmama zastarelih religija, ne bi to bilo tako strašno i mi bismo ih uz malo uvida i razboritosti lako odbacili. Neuspeh sličnih pokušaja za vreme Reformacije ili u okviru tzv. Komunističke kulturne revolucije međutim pokazuje, da su te predstave ukorenjene dublje nego što se to nama čini. To međutim, po mišljenju čarobnjaka, ne upućuje toliko na religioznu istinitost dotičnih verovanja i predrasuda, koliko na činjenicu, da oni kao strani implantat čine jezgro interpretacijskog sistema, razuma, pomoću kojeg objašnjavamo svet koji opažamo.

    Tako je i modalitet našeg vremena, Poor-baby sindrom ("jadna beba") i naš servilni malograđanski mentalitet, proizvod neravnopravne simbioze između ljudi i Voladoresa. Osećamo se kao žrtve, jer to i jesmo, ali umesto da se pobunimo protiv naših gospodara i jednostavno pobegnemo iz zatvora, ponašamo se kao ovce, koje i pored otvorenih vrata ne napuštaju sigurnost tora. Jer mi smo u sebi potpuno uvereni - a ta uverenost je implantat Voladoresa - da nas izvan nama poznatih granica očekuje zli vuk, sudbina koja će se sa nama mnogo gore poigrati nego što to u svakodnevici čini.

    I tako se mi i dalje poslušno reflektujemo u barici naše ograničene svesti i očajnički se držimo onoga što nam je preostalo: našeg ega i "malih satisfakcija" našeg svakodnevnog života. Držimo se posla, koji većini od nas ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, veza i odnosa, koji nas već odavno ne zadovoljavaju, i predstava i sećanja, koja uopste ne odgovaraju proživljenoj stvarnosti.

   Kroz naš interpretacijski sistem smo se, svako prema svojim mogućnostima, otkačili od energetske sadašnjice, i uz pomoć Voladoresa stvorili opcije prividnog bega u virtuelne scenarije, kojih je bilo i pre vremena medija i kompjutera. Mnogi preferiraju naslađivanje uspomenama, od kojih je većina ulepšana ili na neki drugi način izmenjena. Pojavljuju se poput slika u pomno čuvanim foto-albumima, koje pokazuju fragmente događaja na koje se kačimo i učvršćujemo sliku o samome sebi, dok sećanja koja toj slici ne odgovaraju bivaju jednostavno retuširana ili potisnuta.

    Drugi sebe definišu planirajući manje ili više realnu budućnost, pri tom nije bitno da li ti planovi imaju formu strahova i briga ili nada i očekivanja. Sledeći pak gube svaku vezu sa stvarnošću ili vremenom i žive još samo u virtuelnim svetovima: u knjigama i hobijima, u muzici, nauci ili filozofiji, u zdravim ili nezdravim filmskim i televizijskim svetovima, video i kompjuterskim igrama ili u bilo kojoj drugoj spiritualnoj ili religijskoj fikciji. Naša mašta u tom smislu očito ne poznaje granice.

    Sva ta raspršenja svakodnevnog života služe tzv. ubijanju vremena ne dopuštajući višak vremena u kojem bismo mogli biti sami sa sobom i postati svesni našeg stvarnog položaja. Čak i kada dođemo u takvu situaciju, stalno skakanje tamo-amo našeg kontinuiranog unutrašnjeg dijaloga - klateće kretanje one strane instalacije – nas sprečava da iskoristimo taj višak vremena i tera nas ponovno u beg iz stvarnosti.

   Da je to sve, samo ne prirodno, nije teško shvatiti kad svoje socijalizovano ponašanje uporedimo sa decom ili ostalim sisarima, kojima ništa nije draže nego da potpuno utonu u opažanje sveta i uživaju u njegovoj tako jednostavnoj, a ipak zadivljujućoj stvarnosti. Deci ne treba razlog, delanje ili rezultat, da bi se u svojoj koži i svom svetu osećala dobro.

    Očigledno je tipična osobina našeg socijalizovanog domaće-životinjskog mentaliteta, našeg odraslog Common sense, da nam osećaj dobrog raspoloženja i sopstvene vrednosti zavisi od određenog učinka. Za razliku od naših divljih rođaka i male dece, teško nam pada da se bezrazložno radujemo postojanju i jednostavno budemo srećni. Da, čak nam se čini naivnim, ako ne i neodgovornim, kad se odrastao čovek tako ponaša. Mnogim starijim savremenicima čak ni jelo ne prija, ako ga nisu, kako to već Biblija zahteva, zaslužili u znoju lica svoga.

    Inače možemo primetiti, da većina ljudi u poodmaklom dobu još više pada u vlast Voladoresa, mada iz toga ne treba izvesti zaključak da su mladi ljudi imuni. Najveći deo naše svesti ionako izgubimo još u ranom detinjstvu, da bi se u vremenu koje sledi pretvorili u krave muzare Voladoresa, koje oni redovno muzu i tako održavaju na određenom stepenu svesti. Ako međutim, usled starosti, slabosti ili bolesti svest prestane da raste ili raste sa zadrškom, Voladoresi skoro potpuno konzumiraju spoljašnji sjaj, ostavljajući jedva ostatak barice. Posledice toga su suženi, kruti razum, te pojačana zaboravnost i zbunjenost, kao i porast opšte razdraženosti, očajničkog držanja za vrednosti i norme socijalnog poretka i sopstvene važnosti, ukratko - svi simptomi senilnosti.

    Taiša Abelar kaže s tim u vezi, da je moguće naći naročito mnogo Voladoresa u stanovima starih ljudi, staračkim domovima i bolnicama, jer tu lako dolaze do velikih količina svoje omiljene hrane, a to nije samo svest, nego jedna njena posebna karakteristika - jer ne prija njima svaka svest podjednako. Posebno vole egomanijačku, samosažaljivu svest, koja naginje emocionalnim ispadima i prepuštanju, a preziru razboritost i disciplinu.

    Zato se rado i nalaze na mestima na kojima se skupljaju mase ljudi u takvom emocionalnom raspoloženju: crkve, groblja i mrtvačnice spadaju u tradicionalna mesta, dok danas sve više masovne priredbe, kao što su to koncerti, demonstracije, skupovi, fudbalske utakmice i ostali sportski događaji, privlače brojne ne-ljudske goste, koji na svoj način učestvuju u opštem veselju. U skromnijoj meri to vazi i za javne zgrade, kao što su železničke stanice, aerodromi, uredi i škole, kao i za privatne zabave i bankete. Gde god se skupljaju ljudi u "jestivom" raspoloženju, ne nedostaje ni Voladoresa.

    Kao vizuelni dokaz postojanja Voladoresa, naslednici Don Huana su javno pokazali fotografiju jednog Voladoresa, snimljenu nedugo pre toga na prolećnoj proslavi tibetanskih budista u ruševinama Teitihuakana. Fotograf je bio Kastanedin poznanik, Marko Antonio Taram, vođa Casa-e Tibet u Meksiko Sitiju, koja je i organizovala proslavu, na kojoj je 90 000 hrišćanskih i budističkih učesnika pod vođstvom Dalaj Lame molilo za mir. Za vreme događaja Marko Antonio je, bez da je to primetio, fotografisao ogromnu senku, koja se činila poput oblaka što plovi nad glavama mnoštva okupljenog na molitvu među piramidama.

    Kad je Marko Antonio pri razvijanju fotografija otkrio neobičnu senku, koja ga je podsetila na lik čoveka u molitvi, zamolio je Kerol Tigs da ispita tu neobičnu sliku. Ona je, preneražena, odmah uzela kopiju fotografije za Kastanedu i njegove pratilje. Svi su se složili u tome da je Marko Antonio fotografisao ogromnog Voladoresa, koji se toliko bio najeo emocionalne energije okupljenih molilaca, da je uspeo da se delimično materijalizuje i čak postane vidljiv oku kamere. Shvatili su to onda kao znamenje, da je došlo vreme da se i taj deo njihovog znanja oslobodi svog ezoteričnog statusa i preda javnosti.

    To naravno ne znači da mi inače pojma nemamo o postojanju tih bića – nama samo nedostaju sredstva i reči, kojima bi ih opisali u kontekstu našeg svakidašnjeg života. Čarobnjaci kažu da su deca koja još nisu socijalizovana često sposobna da vide Voladorese i uglavnom jasno osećaju kako ta jeziva bića parazitiraju na njihovom spoljašnjem sjaju. Nije ni čudo da se boje duhova, čudovišta i demona koji se muvaju ispod njihovog kreveta ili vrebaju iz ormara. Jer kako Voladoresi svoju rabotu najradije obavljaju neprimećeni, najčešće se noću bacaju na posao i zaista se rado skrivaju po tamnim ćoškovima.

    Zbog toga se mnogi i u odraslom dobu boje mraka, ili ih fasciniraju stravične priče i horor filmovi. Klasične priče o ljudožderima, kiklopima i vampirima nude fenomenalnu mogućnost projekcije naših podsvesnih slutnji o postojanju i podmuklim rabotama Voladoresa. U novije vreme su u tom smislu popularne priče koje govore o invaziji vanzemaljaca koji žele da porobe ili unište čovečanstvo. Razne filmske obrade bestselera Invazija jedača tela (Die Invasion der Körperfresser), kao i noviji filmovi a là Alien, Independence Day ili Men in Black su pravi hitovi, što se može objasniti samo činjenicom da strah od takvih događaja počiva na realnoj osnovi.

   Priče o vampirima i SF-filmovi sigurno nisu dokaz o postojanju Voladoresa, niti indicija koja bi mogla uveriti skeptike. Oni međutim, govore vrlo jasnim jezikom, ako smo spremni da otkrijemo njihovu poruku – baš kao u seriji Olivera Stouna i Brusa Vagnera Vajld Palms, gde pri pažljivijem pogledu na ulazna vrata lokala sa simboličnim imenom Hungry Ghost (Gladni Duh) možemo da pročitamo grafit: Los Voladores: They eat your awereness. (Letači: Oni jedu vašu svest.) Jednostavna poruka neverovatnog dometa.

     Moramo uzeti u obzir mogućnost da ovaj teatar našeg svakodnevnog života možda i nije stranputica naše evolucije od primata do čoveka, već da su mnoge njegove karakteristike mnogo čudnijeg porekla. Istraživač ljudskog ponašanja i nobelovac Konrad Lorenc je još pre nekoliko decenija upozorio na čudnovate naznake domestifikacije u psihologiji i ponašanju civilizovanih ljudi, koje delimo sa našim kućnim ljubimcima i koje se mogu objasniti samo time da mi sami sebe domestificiramo. Ali zašto bi mi sebe zatvarali u "štale za ljude", kako Lorenc naziva gradske stambene zgrade i nebodere? Kakvu korist bismo imali od toga, bilo kao vrsta ili kao pojedinci?

    Ako međutim uzmemo u obzir postojanje Voladoresa, dosta toga odjednom postaje jasnije. Naravno da mi sami sebe socijalizujemo u naš svakodnevni svet, ali parametre socijalnog reda i razuma koji nama rukovodi ne određujemo mi, nego nama nadmoćnija bića, koja u nama vide svoje kućne životinje. Erih fon Deniken bi se verovatno zapitao "Jesu li bogovi bili Voladoresi?"

    Uprkos njihovoj nadmoći, Voladoresi sigurno nisu (niti su bili) nikakvi bogovi, iako su nam upravo oni doneli predstavu o bogu, vrednosti i norme našeg socijalnog reda, te ono što u najširem smislu podrazumevamo pod rečju kultura. S druge strane, njima ne samo da možemo da zahvalimo za naše potrošačko ponašanje i izrabljivački mentalitet, nego i za činjenicu da sebe držimo "jadnim malima", mučenicima i gubitnicima. Pa ipak, Voladoresi nisu nikakvi đavoli ili demoni.

    Jer upravo je to taj crno-beli pogled na svet, to klateće kretanje između suprotnosti kao što su dobro i loše, nebo i pakao, bog i đavo, ljubav i mržnja, pozitivno i negativno, koje predstavlja suštinu instalacije koju nosimo u glavi. Ako se želimo osloboditi Voladoresa i razuma, koji nije naš vlastiti, moramo za početak prevladati lažni dualizam našeg ega, refleksiju u barici svesti, i svet posmatrati kao ono što on zaista jeste: energija, koja nije ni dobra ni loša.

     Ako uspemo u tome, uvidećemo da nas izvan vela poznatog i uskih granica svakodnevnog života očekuje veličanstveni Univerzum. Tačno, to je jedan grabežljiv univerzum, sa grabežljivim Voladoresima i isto tako grabežljivim ljudima. No ta jednostavna činjenica ne iziskuje vrednovanje, nego stavlja nas, Voladorese i sve ostalo na istu stepenicu.

      Samo ako se oslobodimo robovskog duha i žrtva-nasilnik šablona, imamo istinsku šansu da ponovno nađemo slobodu - slobodu od Voladoresa, od ogledala samorefleksije, prisila svakodnevnice i fiksacije skupne tačke. Ako odbacimo dualistički sistem vrednovanja, i događaje oko nas više ne prihvatamo kao kaznu ili blagoslov, već kao izazove sa kojima se vredi suočiti, napravili smo prvi korak na putu koji vodi iz zatvora našeg svakodnevnog ja: korak na putu ratnika.