“Šta to znači da mi se približava, don Huane?”

    “To znači da će te nešto veoma pogoditi,” reče smešeći se. ”U tvoj život će ući moćni stepen kontrole kojom će upravljati energetsko telo.”

    “Da li hoćeš da kažeš, don Huane,da će me kontrolisati neka spoljna sila?”

    “Postoji mnoštvo spoljnih sila koje te u ovom trenutku kontrolišu,” odgovori don Huan.Kontrola o kojoj ja govorim je nešto što je van domena jezika.To je tvoja kontrola, a istovremeno i nije.Ne možeš je klasifikovati ali je možeš doživeti, a što je najvažnije, njome se može manipulisati.Upamti: njome se može manipulisati u tvoju korist koja, naravno, opet nije tvoja već korist energetskog tela.Ipak, energetsko telo si ti… mogli bismo u nedogled – kao psi koji grizu sopstveni rep – da se trudimo to da opišemo.Jezik je neadekvatan.Sva ta iskustva su više od sintakse.”

     Mrak se brzo spuštao i lišće drveća koje je do maločas imalo zeleni odsjaj, postade tamno i teško.Don Huan reče da ću, ako obratim pažnju na tamu lišća, krajičkom oka, ne usredsređujući pogled,videti senku kako promiče kroz moj vidokrug.

     “Ovo je pravo doba dana da se uradi ono što od tebe tražim,” rekao je. “Potreban ti je samo trenutak da angažuješ pažnju neophodnu da to izvedeš.Nemoj odustati dok ne uhvatiš crnu senku što promiče.” Zaista sam video čudnu senku koja je ostavljala svoj odraz na lišću drveća.Bila je to ili jedna senka koja je išla napred nazad ili nekoliko promičućih senki koje su se kretale sleva nadesno, ili naviše.Izgledale su mi kao kao debele crne, ogromne ribe.
     Bilo je to kao da džinovske sabljarke lete kroz vazduh.Zaneo me je taj prizor,ali me i uplašio.Bilo je previše tamno da bih video lišće, uspevao sam da vidim samo crne senke.

      “Šta je to don Huane?Na sve strane promiču crne senke?”

     “Ah, to je slobodni svemir,” reče,”nemerljiv nelinearan, van domena sintakse.Čarobnjaci drevnog meksika prvi su videli te senke i pošli za njima.
     Videli su ih kao što ih ti vidiš i videli su ih kao energiju koja teče u svemiru.Otkrili su nešto transcedentalno.”

    Don Huan ućuta i pogleda u mene.Uvek je pravio efektne pauze u trenutku kad bih već visio o končiću.

     “Šta su otkrili, don Huane?”

     “Otkrili su da imamo doživotnog kompanjona.Imamo grabljivca koji je došao iz dubine kosmosa i preuzeo vlast nad našim životima.Ljudska bića su njegovi zarobljenici.Grabljivac je naš vladar i gospodar.On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim.Ako poželimo da se pobunimo on guši našu pobunu.Ako želimo da delamo nezavisno, on zahteva da to ne činimo.”

     Oko nas je bilo veoma mračno i kao da je to ograničavalo moju sposobnost izražavanja.Da je bio dan, smejao bih se kao lud.U mraku sam se osećao prilično inhibirano.

     “Mračno je kao u rogu,”primeti don Huan, “ali ako gledaš krajičkom oka, još uvek ćeš videti senke kako promiču i skaču oko tebe.”

     Bio je u pravu.Još uvek sam mogao da ih vidim.Od njihovog kretanja zavrtelo mi se u glavi.Don Huan upali svetlo i tog trenutka sve se raspršilo.

     “Sopstvenim snagama si došao do onoga što su šamani drevnog Meksika nazivali temom nad temama," reče don Huan.”Sve vreme ti o tome govorim na indirektan način, nagoveštavajući da nas je nešto zarobilo.Mi smo zaista zatvorenici ! Za čarobnjake drevnog Meksika to je bila energetska činjenica.

     “Zašto su ti grabljivci uzeli stvar u svoje ruke na način koji opisuješ, don Huane? Mora postojati logično objašnjenje.”

     “Postoji objašnjenje,” odgovori don Huan, ” i ono je najjednostavnije moguće.Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas bez milosti pritiskaju zato što im služimo kao sredstvo za održavanje života.Baš kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama (kavezima).Tako im je hrana uvek na raspolaganju.”

   Snažno sam tresao glavom.Nisam mogao da izrazim svoje nezadovoljstvo i tugu, ali moje telo se pokretalo u želji da sve izbaci na površinu.Mimo sopstvene volje, tresao sam se od glave do pete.

     ”Ne, ne, ne, ne,” čuh sebe kako govorim. “To je apsurdno, don Huane.To što ti kažeš sasvim je monstruozno.To jednostavno ne može biti istina, ni za čarobnjake, ni za prosečnog čoveka, ni za koga.”

      “Zašto?” mirno upita don Huan.”Zašto? Zato što te to ljuti?”

      “Da, to me ljuti.Te tvrdnje su monstruozne!”

    “Pa nisi još sve čuo.Sačekaj još malo, pa ćeš videti kako ćeš se osećati.Podvrgnuću te iznenadnim i snažnim napadima, a ti nećeš moći da ustaneš i odeš zato što si uhvaćen.Ne zato što sam te ja zarobio, nego zato što će te nešto sprečiti da odeš, dok će drugi deo tebe zaista pomahnitati.Zato se pripremi!”

     Nešto u meni je zaista tražilo kaznu.On je bio u pravu.Ni po koju cenu ne bih otišao iz te kuće.A ipak, nimalo mi se nisu dopadale besmislice koje je govorio.

     “Želim da se obratim tvom analitičkom umu,” reče don Huan. ” Razmisli za trenutak i reci mi kako bi objasnio protivrečnost izmedju inteligencije čoveka – inženjera i gluposti njegovih sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja.Čarobnjaci veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru i zlu, da su oni postavili naša društvena pravila.Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju.Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci.”

     “Ali kako mogu to da rade, don Huane?” upitah gnevno. ”Da li nam oni to šapuću u uho dok spavamo?”

     “Ne, ne rade oni tako.To je idiotski ! “ Don Huan se smeškao.

     “Oni su daleko efikasniji i organizovaniji.Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar – izvanredan, naravno, sa tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven.”

     “Znam da si zabrinut za hranu, mada nikad nisi gladovao,” nastavio je,” a to je samo zabrinutost grabljivca koji se plaši da će njegov manevar biti otkriven, a on ostati bez hrane.Kroz um koji je, na kraju krajeva, njihov um, oni ubrizgavaju u život ljudskog bića sve što njima odgovara.Na taj način obezbeđuju izvestan stepen sigurnosti koji ublažava njihov strah.”

     “Mogao bih ovo da prihvatim zdravo za gotovo,don Huane, ali ima u tome nečeg tako odvratnog da mi se gadi.To me primorava da zauzmem protivrečan stav.Ako je tačno da nas oni jedu, kako to rade?”

       Mora da je u onome što je don Huan govorio bilo nečeg razornog, jer mi je bukvalno pozlilo.

     Posle kraće pauze, dovoljno dugo da se oporavim, upitao sam don Huana: “Ali zašto čarobnjaci, ako im je već dato da vide grabljivce, ništa ne čine?”

      “Nema ničega što bi smo ti ili ja mogli da učinimo,” odgovori don Huan ozbiljnim, tužnim glasom. ”Možemo jedino sebe da tako disciplinujemo da nas oni ne dodirnu.Možeš li da tražiš od ljudi koje poznaješ da se podvrgnu tako rigoroznoj disciplini? Ismejali bi te, a oni agresivniji bi te možda i prebili.

     Ne zato što oni ne veruju; duboko u svakom ljudskom biću postoji pradedovsko, instiktivno saznanje o postojanju grabljivaca.”

     Moj analitički um radio je kao jo-jo, odlazio od mene i vraćao se,odlazio i vraćao se.Sve što je don Huan tvrdio bilo je protivno zdravom razumu, neverovatno.Istovremeno, sve je bilo tako razumljivo i jednostavno.Objasnio je svaku protivrečnost koje sam mogao da se setim.Ali, ko bi to mogao ozbiljno da shvati? Don Huan me je gurao u lavinu s kojom ću se zauvek survati.

     Preplavi me još jedan talas pretećeg osećaja koji nije poticao iz mog bića, već mi je na neki način bio pridodat.Don Huan je činio nešto sa mnom, nešto što je istovremeno bilo pozitivno i užasno negativno.Osećao sam to kao pokušaj da se pocepa tanka opna koja je bila priljubljena uz mene.Pogled mu je bio prikovan uz moj, nije ni trepnuo.Skrenuo je pogled i počeo da govori.

     “Kad god sumnje počnu da te muče do kritične tačke,” rekao je, “uradi nešto pragmatično u vezi s tim.Isključi svetlo.Prodri u tamu, otkrij šta možeš da vidiš.”

      Ustao je da ugasi svetlo.

     “Ne, ne, don Huane,” zaustavio sam ga, “ne gasi svetlo.Dobro sam.”

     Plašio sam se tame, što je bilo veoma neobično za mene.Gubio sam dah pri samoj pomisli na mrak.Bez sumnje, imao sam neko instinktivno saznanje, ali se ne bih usudio da ga izvučem na površinu ni za milion godina!

    “Video si na drveću senke koje promiču,” reče don Huan, zavaljen u stolici.”To je prilično dobro.Voleo bih da ih vidiš u ovoj sobi.Ti ne vidiš ništa.Ti samo hvataš slike koje promiču.Imaš za to dovoljno energije.”

    Plašio sam se da će don Huan ustati i isključiti svetlo, što je i učinio.Posle dve sekunde vrištao sam kao lud.Nisam samo letimice opazio te slike, čuo sam kako zuje oko mojih ušiju.Don Huan se previjao od smeha kad je upalio svetlo.

     “Kakav temperamentan momak!” uzviknuo je. ”Apsolutni nevernik, s jedne strane, i apsolutni pragmatičar, sa druge.Moraš da smiriš tu unutrašnju borbu, inače ćeš se naduvati kao veliki žabac i pući.”

      Don Huan je nastavio da svoju bodlju zabija sve dublje.

     Želeo sam da se razbesnim, da ga nazovem paranoikom, ali nije mi pošlo za rukom.Nisam sebi postavio ni svoje omiljeno pitanje: šta ako je sve što on kaže istina? Te noći dok je govorio, u dubini duše sam znao da je sve to istina, ali istovremeno sam znao da je samo po sebi apsurdno.

     “Šta kažeš, don Huane?” upitah slabim glasom.Grlo mi se steglo, jedva sam disao.

     “Kažem da protiv sebe nemamo jednostavnog grabljivca.On je veoma prepreden, organizovan i metodično pravi od nas nekorisna bića.Čovek, koji je predodređen da bude magično biće, više to nije.On je obično parče mesa.Nema više nikakvih snova za čoveka, ima snova za komad mesa: otrcanih, konvencionalnih, imbecilnih.”

     Don Huanove reči su kod mene izazvale telesnu reakciju, nešto poput mučnine koja je dolazila iz dubine moga bića, iz srži mojih kostiju.Nesvesno sam se grčio.Don Huan me snažno protrese za ramena i ja sam osetio kako mi se vrat, pod pritiskom njegovih ruku klima napred-nazad.Taj pokret me je odmah smirio i povratio sam kontrolu.

     “Taj grabljivac,” reče don Huan, “koji je, dakako, neorgansko biće, nije za nas sasvim nevidljiv kao druga neorganska bića.U dečijem uzrastu mi smo u stanju da ga vidimo ali tada zaključujemo da je to što vidimo užasno i ne želimo o njemu da mislimo.Deca bi, naravno, mogla da se usredsrede na tu pojavu, ali ih okolina od toga odvraća.”

   “Alternativa koja ostaje čovečanstvu,” nastavio je, “jeste disciplina.Disciplina je jedino sredstvo za zastrašivanje grabljivaca.Pod disciplinom ne podrazumevam da treba da ustaneš svakog jutra u 5:30 i polivaš se hladnom vodom sve dok ne poplaviš.Čarobnjaci pod disciplinom podrazumevaju sposobnost suočavanja sa neprijatnim okolnostima koje nisu deo naših očekivanja.Za njih je disciplina umetnost: umetnost suočavanja sa beskrajem bez uzmicanja, ne zato što su jaki i žilavi nego zato što uspevaju da ih (grabljivce, prim. prev.) zastraše.”

   “Na koji način disciplina čarobnjaka postaje sredstvo za zastrašivanje?”upitao sam.

     Bio sam vrlo uzbuđen.Želeo sam da saznam više, a ipak, neko čudno osećanje u meni bučno je negodovalo tražeći da se zaustavim.To nešto je aludiralo na mračne rezultate i kaznu; nešto kao Božji gnev koji se spuštao na mene, jer se petljam u nešto što je sam Bog prikrio.
      Potrudio sam se da pobedi moja radoznalost.

     “Šta-šta-šta podrazumevaš pod opterećenjem letačevog uma?”

    “Disciplina beskrajno opterećuje strani um i zato čarobnjaci svojom disciplinom pobeđuju stranu instalaciju.”

     Bio sam zapanjen, mislio sam da je don Huan ili potpuno poludeo ili da je reč o nečem tako strašnom da mi se krv ledila u žilama.Brzo sam povratio energiju i bio u stanju da demantujem sve što je rekao.Posle trenutka panike, počeo sam da se smejem kao da mi je don Huan ispričao vic.

     “Don Huane, don Huane, ti si nepopravljiv!”

     Izgleda da je don Huanu bilo jasno šta doživljavam.Klimao je glavom, podigao pogled ka nebu, podrugljivo glumeći očaj.

     “Ja sam toliko nepopravljiv,” rekao je, “da ću još jednom prodrmati letačev um koji ti nosiš u sebi.Otkriću ti jednu od najvećih tajni u čarobnjaštvu.Čarobnjacima su bile potrebne hiljade godina da je dokuče i provere.”

     Pogleda u mene i pakosno se nasmeja.”Letačev um pobegne zauvek kad čarobnjak uspe da zgrabi vibrirajuću silu koja nas drži na okupu kao konglomerat energetskih polja.Ako čarobnjak dovoljno dugo zadrži taj pritisak, letačev um će pobeći da bi se odbranio i to je upravo ono što ćeš ti uraditi: kontrolisaćeš energiju koja te drži na okupu.”

      Reagovao sam potpuno neobjašnjivo.Nešto se u meni uzdrmalo kao da me je neko zaista udario.Upao sam u stanje bezrazložnog straha koji sam odmah povezao sa svojim religijskim uverenjem.Don Huan me odmeri od glave do pete.

     “Plašiš se Božjeg gneva, zar ne? Ne brini.To nije tvoj strah.To je letačev strah jer on zna da ćeš ti učiniti tačno ono što ti kažem.”

      Njegove reči me nisu umirile.Osećao sam se još gore.Nisam mogao da zaustavim nekontrolisano grčenje.

     “Ne brini,” mirno reče don Huan. “Pouzdano znam da ti napadi ne traju dugo.Letačev um uopšte nema koncetraciju.”

     Posle nekoliko trenutaka sve je prestalo, baš kako je don Huan predvideo.Bio bi eufemizam da ponovim da sam bio zbunjen.Bilo je to prvi put u mom životu, sa don Huanom ili bez njega, da nisam znao da li sam došao ili sam pošao.Hteo sam da ustanem sa stolice i prošetam okolo, ali sam bio smrtno uplašen.Bio sam pun racionalnih objašnjenja, a istovremeno ispunjen infatilnim strahom.Počeo sam duboko da dišem, dok mi se hladan znoj slivao niz telo.Ne znam šta je učinio da se na mene sruči najužasniji prizor; crne senke koje jure i skaču gde god se okrenem.

     Zatvorio sam oči i spustio glavu na naslon tapacirane stolice.”Ne znam kuda da se okrenem, don Huane,” rekao sam. “Noćas si zaista uspeo da me nateraš da se izgubim.”

     “Razdire te unutrašnja borba.Duboko u sebi svestan si da moraš da se složiš sa tim da će jedan deo tebe, tvoj blistavi omotač svesti, poslužiti kao hrana za neshvatljive entitete.Drugi deo tebe će se svim silama boriti protiv toga.”
      “Pobuna čarobnjaka,” nastavio je, “sastoji se u tome što oni odbijaju da prihvate dogovore u kojima nisu učestvovali.Niko me nikada nije upitao da li pristajem da me jedu bića koja imaju različitu vrstu svesti.Moji roditelji su me doneli na ovaj svet samo da bih bio hrana, kao i oni, i to je kraj priče.”

      Don Huan ustade sa stolice da protegne ruke i noge. ”Sedimo ovde već satima.Vreme je da uđemo u kuću.Hoću da jedem.Hoćeš li jesti sa mnom?”

       Odbio sam.Stomak mi je bio u haosu.

      “Mislim da je bolje da odeš da spavaš,” rekao je. “Taj iznenadni napad te je sasvim rasturio.”

    Nije morao da me nagovara.Sručio sam se u krevet i odmah zaspao.Vratio sam se kući.Kako je vreme prolazilo, ideja o letačima ustalila se kao jedna od mojih fiksacija.Osećao sam da je don Huan potpuno u pravu što se njih tiče.Ma koliko se trudio, nisam uspevao da odbacim njegovu logiku.Što sam više razmišljao o tome, što sam više razmišljao o drugim ljudima i posmatrao njih i sebe, sve bliža mi je bila ideja da zaista postoji nešto što nas onesposobljava za pravu akciju ili interakciju, za razmišljanja u kojima ego nije u središtu interesovanja.Ja, kao i svi drugi koje sam znao ili s njima razgovarao, bio sam usredsređen na sebe.Kako nisam mogao da nađem objašnjenje za tako univerzalnu homogenost, poverovao sam da don Huanov način pruža najadekvatnije odgovore na mnoga pitanja.

      Udubio sam se u čitanje mitova i legendi i došao do neobičnog otkrića: u svakoj od tih knjiga mogao se napipati homogeni um.Stilovi su se razlikovali, ali poriv koji se naslućivao iza reči bio je istovetan; čak i kada se radilo o tako apstraktnoj temi kao što su mitovi i legende, autori ,su uvek uspevali da govore o sebi.Svoje zapažanje pripisao sam uticaju don Huana i postavio sebi neizbežno pitanje: da li on utiče na moje viđenje stvari ili zaista postoji strani um koji upravlja svim onim što činimo? Tumarao sam kao u lavirintu – od poricanja do prihvatanja i nazad.Deo mene je znao da je ono na šta je don Huan ciljao energetska činjenica, a drugi deo, ne manje glasan, odbacivao je sve kao besmislicu.Konačni rezultat moje unutrašnje borbe bio je osećaj da se nalazim u neposrednoj opasnosti.Izvršio sam obimna antropološka istraživanja o pojavi letača u drugim kulturama, ali nigde nisam naišao na relevantne podatke.Izgledalo je da je don Huan jedini izvorinformacija.Kad sam ga sledeći put sreo, odmah sam pokrenuo to pitanje.

     “Veoma se trudim da da sačuvam racionalan pristup temi, ali ne mogu.Ima trenutaka kada se u potpunosti slažem sa tobom u vezi sa grabljivcima.”

     “Obrati pažnju na senke koje promiču, na senke koje stvarno vidiš,“ reče don Huan osmehujući se.

     Rekao sam don Huanu da će te senke biti kraj mog racionalnog života.Video sam ih na sve strane.Otkako sam otišao iz njegove kuće, nisam bio u stanju da zaspim u mraku.Mogao sam da spavam pri upaljenom svetlu, ali čim bi ga ugasio, sve oko mene bi počelo da skače.Nikada nisam video cele figure ili oblike.Sve što sam video bile su crne senke u promicanju.

      “Letačev um te nije napustio,”reče don Huan.”Ozbiljno je povređen.

     Veoma se trudi da preinači svoj odnos sa tobom,ali nešto u tebi je zauvek prekinuto.Letač to zna.Stvarna opasnost leži u tome što letačev um može pobediti ako te izmori i primora da odustaneš jer će tada doći do protivrečnosti između onoga što kaže on i što kažem ja.”

     “Vidiš, letačev um nema suparnika,”nastavi don Huan.”Kad nešto predloži, on se složi sa sopstvenim predlogom i natera te da misliš da si učinio nešto važno.Letačev um će ti reći da je sve što ti govori Huan Matus čista besmislica, a zatim će se složiti sa sopstvenom tvrdnjom.”Da naravno da je besmislica,”reći ćeš ti.Na taj način nas oni pobeđuju.”

      Želeo sam da mi don Huan kaže nešto više o tome, ali on zaključi naš razgovor ovim rečima:

      “Pošto se iznenadni napad završio kad si poslednji put bio ovde, nisi ni mogao da kažeš više o letačima.Vreme je za drugu vrstu manevra.”

      Ostao sam budan cele noći.Zaspao sam tek pred zoru i spavao sve dok me don Huan nije izvukao iz kreveta i odveo na pešačenje u brda.

      Konfiguracija tla se veoma razlikovala od one u pustinjiSonore, ali me on upozorio da se ne upuštam u poređenja i da posle pešačenja od četvrt milje, sva mesta na svetu izgledaju isto.

      “Razgledanje okoline je za ljude koje sede u kolima,” primetio je. ”Oni idu velikom brzinom, ne ulažući nikakav napor.Razgledanje okoline nije za pešake.Ako je gledaš iz kola, džinovska planina će te opčiniti svojom lepotom.Ista planina neće na tebe tako delovati ako je gledaš u hodu; ona će te savladati na drugačiji način, pogotovo ako se na nju penješ ili je obilaziš.”

     Tog jutra je bilo veoma toplo.Išli smo suvim koritom reke.U ovoj dolini, kao i u pustinji Sonore, bilo je milion insekata.Komarci i muve obrušavali su se na moje nozdrve oči i uši poput bombardera.Don Huan mi je rekao da ne obraćam pažnju na njihovo zujanje.

     “Ne pokušavaj da ih rasteraš rukom.Oteraj ih svojom namerom.Podigni oko sebe energetsku barijeru.Ćuti i iz tvoje tišine nići će barijera.Niko ne zna kako se to radi.To je jedna od onih pojava i stvari koje su stari čarobnjaci nazvali energetskim činjenicama.Isključi svoj unutrašnji dijalog.To je dovoljno.”
     “Predložiću ti nešto neobično,” najavi don Huan, hodajući ispred mene.

      Morao sam da ubrzam korak da mi nešto ne bi promaklo.

    “Upozoravam te da je moja ideja neobična i da ćeš svim silama pokušati da joj se odupreš.Teško ćeš je prihvatiti ali to što je čudna ne treba da te uplaši.Ti se baviš društvenim naukama i tvoj um je otvoren za istraživanja, zar ne?”

      Don Huan mi se bestidno rugao.Ja sam to znao, ali mi nije smetalo.
     Da li zato što je hodao tako brzo da sam jedva uspevao da održim korak sa njim, tek njegov sarkazam se samo odbio od mene i umesto da me razbesni, naterao me na smeh.Moja nepodeljena pažnja bila je usredsređena na ono što je govorio.Insekti su prestali da me uznemiravaju:možda što sam svojom namerom izgradio oko sebe energetsku barijeru ili sam se bio toliko zaneo don Huanovom pričom da više nisam obraćao pažnju na njih.

     “Čudno je, naime, to” govorio je polako, mereći efekat svojih reči ”što izgleda da svako ljudsko biće na ovom svetu ima iste reakcije, iste misli, ista osećanja, što na manje – više isti način reaguje na određene podsticaje koji su samo zamaskirani jezikom kojim pojedinac govori; ako se to odbaci,svako ljudsko biće opsednuto je potpuno istim problemima.Želeo bih da se time pozabaviš kao naučnik koji se bavi društvenim naukama, naravno, i da pokušaš da otkriješ formalni razlog takve homogenosti.”

     Don Huan je skupljao različite biljke.Neke od njih su bile jedva vidljive, više su ličile na alge, na mahovinu.Držao sam otvorenu kesu u koju ih je stavljao i više nismo razgovarali.Kada je skupio dovoljno, krenuo je nazad prema kući, hodajući što je brže mogao.Reče da želi da ih očisti i klasifikuje pre nego se osuše.

     Duboko sam se zamislio nad zadatkom koji mi je dao.Počeo sam da prebiram po sećanju članke i radove koji su mogli da mi posluže i odlučio da istraživanje počnem iščitavanjem svih radova o “nacionalnom karakteru.”Tema me je veoma zainteresovala. Želeo sam da odmah krenem kuči i počnem da radim, ali pre nego što smo stigli do njegove kuće, don Huan sede na visoki greben sa kojeg se prostirao pogled na dolinu. Jedno vreme je ćutao.Pošto nije ostao bez daha, nisam razumeo zašto je zaista i seo.

     “Tvoj domaći zadatak za danas,” reče iznenada glasom u kome je bilo zle slutnje,”jedna je od najtajanstvenijih pojava u čarobnjaštvu, nešto što je izvan jezika, izvan racionalnog poimanja i objašnjenja. Pešačili smo, razgovarali smo, jer se tajna čarobnjaštva mora prikrivati banalnim stvarima. Ona mora poteći ni iz čega i vratiti se u ništa. Umetnost ratnika – putnika je u tome da neprimećen prođe kroz iglene uši. Zato se pripremi i prisloni leđa uz ovaj zid od stene, što je moguće dalje od ruba provalije. Biću pored tebe, u slučaju da se onesvestiš ili padneš.”

      “Šta nameravaš da uradiš, don Huane?”Moja panika je bila očigledna.

     “Želim da prekrstiš noge i uđeš u unutrašnju tišinu.” Recimo da želim da otkriješ kojim radovima bi mogao da osporiš ili potkrepiš ono što sam te molio da uradiš u svom akademskom miljeu.Uđi u unutrašnju tišinu, ali nemoj da zaspiš.Ovo nije putovanje kroz tamno more svesti. Ovo je pogled iz unutrašnje tišine.”

     “Oni su zaista teški,” reče mi don Huan na uho. Držao me je za levu ruku što je čvršće mogao.

      Video sam nešto nalik na senku od blata kako vijuga po zemlji, a zatim čini još jedan džinovski skok, dugačak možda pedeset stopa(15m), pa se ponovo spušta na zemlju, uz isti zloslutni, nečujni, tupi udarac. Borio sam se da ne izgubim koncetraciju. Bio sam užasno uplašen.  Pogled mi je ostao prikovan za senku koja je skakutala u dnu doline. Začuh veoma čudno zujanje, mešavinu lepeta krila i smetnji na radio aparatu, a tupi udarac koji je usledio nešto je što se ne može zaboraviti. Zatresao  je don Huana i mene iz temelja – džinovska crna senka od blata upravo se spustila kraj naših nogu.

     “Ne plaši se,” zapovednički reče don Huan, “Drži se svoje unutrašnje tišine i senka će otići.”

     Drhtao sam celim telom.Bilo mi je jasno da će me blatnjava senka prekriti i ugušiti ako ne održim svoju unutrašnju tišinu. Zadržavajući tamu oko sebe, vrisnuo sam iz sveg glasa.Nikada nisam bio tako besan, tako strašno frustriran. Senka od blata je načinila još jedan skok ka dnu doline. Nastavio sam da vrištim klateći nogama.Želeo sam da vriskom stresem sa sebe ono što je došlo da me pojede, ma šta to bilo. Moji nervi su bili u takvom stanju da sam izgubio predstavu o vremenu.Možda sam se onesvestio.

     Kad sam se povratio, ležao sam na krevetu u don Huanovoj kući, s ledenim peškirom na čelu.Goreo sam u groznici.Jedna članica don Huanove ženske grupe trljala mi je alkoholom leđa, grudi i čelo, ali mi to nije pomagalo. Vrelina je dolazila iznutra, bila je plod gneva i nemoći.

     Don Huan se smejao kao da je ono što mi se dogodilo najsmešnija stvar na svetu. Njegov smeh bio je poput baražne vatre – nije mogao da se zaustavi.

      “Ko bi rekao da ćeš se toliko potresti kad vidiš letača,” rugao mi se.

     Uzeo me za ruku,odveo iza svoje kuće i gurnuo u veliku kadu punu vode, potpuno obučenog, s cipelama i ručnim satom.

      “Moj sat, moj sat!” vrištao sam.

     Don Huan se previjao od smeha.”Ne bi trebalo da nosiš sat kada dolaziš kod mene.Sada si upropastio svoj sat!”

     Skinuo sam sat i stavio ga pored kade. Znao sam da je vodootporan i da mu se ništa neće dogoditi. Kada me je don Huan izvukao iz ledene vode uspeo sam da povratim izvestan stepen kontrole.

     “Taj prizor je besmislen” ponavljao sam, nesposoban da kažem nešto drugo.”

   Grabljivac kakvog mi je don Huan huan pokazao nije bio benevolentan (blagonaklon, dobronameran, – prim.prev.). Bio je užasno težak, zdepast i ravnodušan. Osećao sam koliko nas potcenjuje. Bez sumnje, slomio nas je odavno i učinio nas, kako reče don Huan, slabim, ranjivim i poslušnim. Skinuo sam mokru odeću i pokrio se pončom, seo na krevet i istinski plakao kao malo dete, ali ne zbog sebe. Imao sam svoj gnev, svoju nepokolebljivu nameru da im ne dozvolim da me pojedu. Plakao sam zbog drugih ljudi, naročito zbog svog oca. Do tog trenutka nisam bio svestan koliko ga volim.