Florinda Doner je dugogodišnji kolega  sanjajući saputnik Karlosa Kastanede i priznati pisac knjiga: "Veštičin san" i "Šabono". Njena poslednja knjiga "Biti-u-sanjanju: inicijacija u svet čarobnjaka", autobiografski izveštaj o njenoj ponekad oklevajućoj, ponekad nevoljnoj, često zbunjujućoj inicijaciji u svet zbivanja u snovima, nedavno je izdata i moći će da se nabavi u Kanadi na proleće (1992. , prim. prev.). Antropolog i čarobnica, Florinda Donner živi u Los Anđelesu, u Kaliforniji i u Sonori u Meksiku.

FLORINDA DONNER: To je živi mit. Mit o Nagualu je mit, ali mit koji se uvek ponovo proživljava. Vidite, mit koji postoji je da postoji nagual i da on ima svoju grupu ljudi, učenika, čarobnjaka. U stvari, ja nisam učenica don Huana. Ja sam bila učenica Kastanede koji je bio učenik don Huana. I ja sam jedna od 'sestara' koje su, u stvari, bile žene oko Florinde, i ona mi je dala svoje ime. Tako, u tom smislu, mit postoji.

One nisu marile što sam ih zvala veštice. To za njih nema zle konotacije. Iz zapadnog ugla gledanja, ideja o bruju (španski: Bruho - veštac, čarobnjak-prim.prev) , ili veštici, ima uvek negativne konotacije. One za to ne mare, jer za te ljude apstraktni kvalitet čarobnjaštva eliminiše automatski bilo kakve pozitivne ili negativne konotacije tog pojma. Mi smo majmuni na jednom nivou, ali imamo i tu drugu magičnu stranu. U tom smislu mi oživljavamo mit.

A. B. E.:Znači, mit o nagualu je da postoji neprekidna loza od drevnih Tolteka sve do današnjih vremena. Pitam se, možete li govoriti o uzorku na kome se zasniva taj mit?

Tako don Huan kaže da je 90% naše energije iskorišćeno radeći upravo to, i ništa novo ne može dopreti do nas. Ništa nam nije otvoreno, jer bez obzira koliko smo "bez ega", ili se pretvaramo da jesmo, ili želimo verovati da jesmo, mi to nismo. Čak, recimo, "prosvetljeni" ljudi, ili gurui koje sam srela - jedno vreme je Karlos Kastaneda išao okolo pokušavajući da sretne gurue - ego tih ljudi je bio tako ogroman, u smislu kako su želeli da budu viđeni u svetu. A to je, po don Huanu, upravo ono što nas ubija. Ništa nam više nije otvoreno.

Florinda: To čak nije ni ego; to je ideja o egu, jer ako bi zaista uspeli da izvučemo ego iznad površine, ne bismo znali što je to. A moguće je ograničiti tu ideju, tu bombastičnu ideju koju imamo o sebi. Jer da li je ona negativna ili pozitivna, u suštini nije važno. Energija upotrebljena da se podupire ta ideja je ista.

Florinda: Osećaj sopstvene važnosti, tačno. To je glavna bitka. Isključiti naš unutrašnji dijalog. Jer, čak i ako smo negde izolovani, i dalje neprekidno pričamo samom sebi. Taj unutrašnji dijalog se nikada ne zaustavlja. A šta unutrašnji dijalog čini? On uvek opravdava sebe, bez obzira o čemu se radilo. Vrtimo unazad stvari, događaje, šta smo mogli reći ili učiniti, šta osećamo ili ne osećamo. Naglasak je uvek na meni. Stalno iz nas šiklja ta mantra- ja... ja... ja, nemo ili glasno.

Florinda: ... kada se taj dijalog prekine. Automatski. Ne moramo ništa da učinimo. A razlog zbog koga ljudi odbacuju Kastanedu kao neistinitog je taj što je to prejednostavno. Ali krajnja jednostavnost čini od toga najtežu stvar koju možemo da zamislimo. Postoji oko šest ljudi u našem svetu koji se bave istim istraživanjem. A teškoća koju svi mi imamo je da totalno isključimo unutrašnji dijalog. Lepo je kada nismo ugroženi. Ali kada se pritisnu neka dugmad, naše reakcije su tako usađene u nas da je vrlo jednostavno vratiti se na automatskog pilota.

Vidite, postoji jedna sjajna vežba koju preporučuje don Huan - ideja rekapitulacije. Ideja je da rekapitulirate svoj život, suštinski. A to nije psihološka rekapitulacija. Vi želite da vratite energiju koju ste ostavili u svim interakcijama koje ste imali sa ljudima tokom svog života, a krećete, naravno, od sadašnjeg trenutka i idete unazad u vremenu. Ali, ako stvarno obavite dobru rekapitulaciju, otkrićete da ste, u vreme kada ste bili stari 3-4 godine, već naučili sve svoje reakcije. Onda postajemo sofisticiraniji, možemo ih bolje sakriti, ali, suštinski, šablon o tome kakva će biti naša interakcija sa svetom i ljudima je već uspostavljen.

Da, to je uvek tu. Pristupačno je svima nama. Nitko ne želi da uđe u to, ili ljudi misle da žele da uđu u to, ali, kao što reče don Huan, istraživač učestvuje u nečem drugom, jer osoba koja istražuje već (unapred) zna šta traži.

Razočarenje koje mnogi tragači dožive sa Kastanedom je zbog toga što, dok im on priča, oni već imaju formirano mišljenje o tome kako stvari trebaju da izgledaju. I nisu otvoreni. Čak i kada slušaju, nisu otvoreni ni za šta drugo, jer već znaju kako to treba da bude, šta je to što oni traže.

Moja verzija toga je - nisam zainteresovan za usavršavanje samog sebe. Mene zanima razumevanje samog sebe, ali ne i usavršavanje, i ne zanima me hoću li u procesu rekapitulacije da postanem nešto lepo i duhovno i prihvatljivo, jer će to sadržavati elemente ludila isto kao i sve drugo. Tačno tako.

Jeste, definitivno. Vidite, mi verujemo u ideju da smo suštinski energetska bića. Don Huan je rekao da sve zavisi od toga koliko imamo energije. Borba, čak i borba protiv ideje o sebi, zahteva ogromnu količinu energije. A mi uvek idemo najlakšim putem. Vraćamo se onome što znamo, čak i mi koji smo u ovome bili tako dugo. Mnogo je lakše reći:” oh, do đavola sa tim, znate, idem da si malo ugodim.” Ali stvar je u tome što malo prepuštanja vraća opet tačno na nulu.

...onda više to ne možete da zaustavite. Tačno tako. Ali za dostizanje tog trenutka tišine treba vam energija. Možete ga zaustaviti, don Huan to zove trenutna pauza, taj kubni centimetar šanse, i možete ga zaustaviti odmah.

Apsolutno.

...stvarno izabran. Karlos je bio "potapšan" energetski. Pogledajmo našu energetsku konfiguraciju... Neki ljudi su bazično energetski drugačiji. Karlosa zovu nagualom sa tri pregrade; Don Huan je imao četiri. Dakle, šta iz toga sledi? Suštinski, oni imaju više energije nego ostatak grupe, i to je nešto vrlo čudno. Zašto, zaboga, on, ili zašto su, na primer, uvek muškarci naguali. Mi imamo žene naguale u lozi, ali muškarci imaju više energije, bar oni koji su do sada izabrani. Oni nisu bolji. Bilo je ljudi u don Huanovom svetu koji su bili neuporedivo duhovniji, bolje pripremljeni, veći ljudi od znanja, u smislu da su znali više, ali to nije ništa značilo. To ne znači da je on nešto veće ili manje od nekog drugog. Reč je o tome da ima energiju za vođenje.

Mi imamo koristi od te energije, da. Ne radi se o tome da dobijaš tu energiju, ali on ima tu energiju, ako ništa drugo, da ne postane ono što svet nudi. Na primer, budući da sam tako dugo sa Kastanedom, videla sam da su svetska dobra koja su mu se nudila neverovatna. On se nikada nije pokolebao na svom putu. A ja, lično, sada mogu da kažem - da sam bila u takvom položaju tako mnogo godina, nisam sigurna da bih mogla da budem tako besprekorna. Vidite, moram to priznati, jer je najgora stvar, naravno, pokušavati da se sakriju neke stvari.

Bila sam svedok Kastanedinog putovanja, neverovatne stvari su mu bile nadohvat ruke i nikada ih nije uzeo. Vidite, za to je potrebna energija. Tu energija ulazi; tu vam je potreban vođa grupe, ma ko on bio, da vam pokaže put. Jer da je neko drugi bio nagual, koji ne bi imao tu energiju, on bi podlegao.

Ne. Nema šanse.

Da, ali rekla bih... Ne znam. On je sanjač.

Mada, šta je ta ideja o sanjanju i budnom stanju? To je drugačije stanje. To ne znači da ste u dubokom snu. Potpuno ste normalni i koherentni, ali nešto u vama igra energetski na drugoj ravni.

Da.

Kada znate tačno šta trebate da činite. Naročito žene, mi smo vaspitane kao vrlo sitničava stvorenja. Žene su tako sitničave da je to neverovatno. Ne kažem da muškarci nisu, ali muškarci su, ma kako to izrazili, uvek na pobedničkoj strani. Bili gubitnici ili ne, ipak su muškarci. Naš svet je muški svet, bez obzira jesu li bogati ili ne, veruju li u neku feminističku ideologiju, to nije važno. Muškarci su pobednici u našem društvu.

Definitivno. Pre svega, za mene, jedna od najšokantnijih stvari koje sam poricala i odbijala da verujem dugo vremena, bila je ideja o magli stvorenoj seksualnim odnosom. Otišli su i dalje od toga, objašnjavajući ono što se, ustvari, događa tokom seksualnog odnosa. Kada muškarac ejakulira, ne samo da dobijamo seme, već u tom trenutku energetskog izliva dobijamo, kako ih je don Huan zvao, 'energetske crve', vlakna. A ti crvi ostaju u telu. Sa biološke tačke gledišta, ta vlakna osiguravaju da se muškarac vraća istoj ženi i brine o potomstvu. Muškarac će prepoznati da je to njegovo potomstvo preko vlakana na totalnoj energetskoj ravni.

Ona energetski hrani muškarca. Don Huan veruje da su žene kamen temeljac u očuvanju ljudske vrste, a najviše energije dolazi od žena, ne samo za vreme trudnoće, rađanja i brige o potomstvu, nego i u osiguranju mesta muškarca u celom procesu.

Ako govorimo sa biološke tačke gledišta, da li je zarobljena? Čarobnjaci kažu - da, u smislu da ona uvek posmatra sebe kroz muškarca. Nema izbora. Znala sam da budem izuzetno ljuta zbog cele te diskusije. Često smo raspravljali o tome, posebno zato što su bile rane sedamdesete kada je ženski pokret bio na vrhuncu. Govorila bih: "Ne, žene su prešle dug put. Pogledajte šta su postigle", a oni bi rekli: "Ne, one nisu postigle ništa." Za njih, seksualna revolucija, odnosno seksualno oslobađanje žena (a oni nisu bili nikakvi puritanci - nije ih interesovao moral, jedino energija), je bio način da budu čak i više zarobljene, jer iznenada ne hrane energetski samo jednog muškarca, nego mnogo njih.

Za njih je to bio apsurd, i šta god se trenutno događalo, oni su to predvideli u sedamdesetim. Rekli su da će žene pasti na nos. Oslabiće. I jesu. Nekoliko žena sa kojima sam razgovarala (držala sam predavanja, pisala par knjiga) - zanimljivo je da se žene u tome slažu. U početku sam mislila da ću imati velike teškoće sa tom temom, ali žene, naročito one koje su prošle kroz odnose sa više ljubavnika, kažu da su iscrpljene a ne znaju zašto.

Prvobitno, izvan seksualnog aspekta, ženi materica osigurava da bude najbliža duhu u procesu približavanja znanju kao bića-u-sanjanju. Muškarac hita uvis, poput kupe, i prema definiciji kupe, dolazi do konačnog kraja. To je energetska sila. On se napreže jer nije blizu duha (namere), ili kako god želimo da nazovemo tu ogromnu energetsku silu. Prema čarobnjacima, žena je nešto sasvim suprotno. Kupa je okrenuta naopako. One imaju direktnu vezu sa tim, jer materica za čarobnjaka nije samo organ za reprodukciju; to je organ za snove, drugi mozak.

Ili srce, a one doživljavaju znanje direktno. Ali, nikada nam nije bilo dozvoljeno da definišemo to znanje u našem društvu, ili u bilo kojem društvu. A žena koja kreira, ili pomaže da se formuliše celina znanja, mora to da čini u muškim pojmovima. Recimo, da žena istražuje. Ako se ne pridržava pravila koja su već uspostavljena muškim konsenzusom, njen rad neće biti objavljen. One mogu malo odstupiti, ali uvek unutar iste matrice. Ženama nije dozvoljeno da učine ništa drugo.

Socijalnog, da. Vrlo je zanimljivo da ste spomenuli ideju hipnoze, jer je don Huan uvek govorio da smo, u vreme kada je psihologija iznela Frojda, bili prepasivni. Sledili smo ili Mesmera ili Frojda. Mi smo mesmerična (hipnotisana, prim. prev.) bića. Nikada nismo stvarno razvili taj drugi put...

... i ovo nam se nikada ne bi dogodilo da Frojd nije odneo pobedu.

Ne stvarno, jer sve što mi sada radimo, ko zna koliko će generacija trebati? Recimo da je intelektualno diskreditovan, ali ceo kulturni prtljag... Još uvek se koristimo tim pojmovima, čak i ljudi koji ne znaju ko je Frojd. To je deo našeg jezika, naše kulture.

Da. A oni ni ne znaju odakle to dolazi. To je deo našeg kulturnog prtljaga.

Dobro, slobodne u smislu da jednom kada vidite šta je u stvari socijalni poredak - a to je sporazum - u najmanju ruku ste oprezniji u prihvatanju toga. Ljudi kažu: "Oh, ali vidite koliko se život promenio od vremena vaše bake ili majke." Ja kažem - nije. Različit je samo donekle. Ali, u stvari, ništa nije različito. Da sam ja živela svoj život na način koji je bio predviđen za mene... da, bila bi obrazovanija, imala bi bolje šanse. Ali, to je sve. Ipak bih na kraju završila na isti način kao i one. Udata, frustrirana, sa decom koju bih do sada verovatno mrzela, ili bi ona mrzila mene.

Sve.

U tradicionalnom smislu, kada zaspimo, čim počnemo da ulazimo u san, u onom trenutku kada smo polu- budni, a pola u snu, i još uvek svesni, iz Kastanedinih knjiga znate da skupna tačka podrhtava, počinje da se pomera, a ono što čarobnjak želi da učini jeste da iskoristi to prirodno pomeranje (koje se događa svakom od nas) za odlazak u druge svetove. A za to vam je potrebna posebna energija. Opet dolazimo do energije. Treba nam izuzetna količina energije ako želimo da budemo svesni tog trenutka i iskoristimo ga bez buđenja.

Meni je vrlo lako da uđem, da iskoristim to. Stvar je u tome što u to vreme nisam imala kontrolu -mada je sada imam -nad onim što će se desiti. Ali mogu da uđem u to stanje koje zovu... znate, žene to ne zovu ‘druga pažnja’, već ‘budno sanjanje’, jer to je ista stvar. I doći ćete do različitih nivoa, a ono što činite u tom sanjajućem stanju je da postignete istu kontrolu kao i u svakodnevnom životu. To je tačno ono što čarobnjaci rade. To je ista stvar; nema više razlike.

Pa, u stvari ne mogu tako reći. Vidite, mi nemamo jezik da govorimo o tome, osim poznatih pojmova. Tako, na čudan način, kada pitam sebe: "Postojim li u drugoj stvarnosti?" - Da i ne. Nije sasvim ispravno tako reći, jer je sve to jedna stvarnost. Nema razlike. Recimo da postoje različiti slojevi, kao kod glavice luka. Ali sve je isto. I to postaje vrlo bizarno. Kako govoriti o tome? U metaforama? Naše metafore su već toliko definisane onim što već poznajemo.

Vidite, nama nije na raspolaganju jezik sa kojim bismo mogli da govorimo o tome šta se stvarno događa kada ste u ‘drugoj pažnji’, ili kada ‘budno sanjate’. Ali to je isto tako stvarno kao bilo koja stvarnost. Šta je to stvarnost? To je, opet, konsenzus (sporazum, prim. prev.). i vidite, o tome želimo da se složimo samo na jednom nivou. Ali radi se o nečem većem od pukog intelektualnog slaganja. Recimo, može biti više. A za to, opet se vraćamo na istu stvar. Sve zavisi od energije.

Da, tačno, vrlo složena. Za don Huana i njegove ljude, kada govorimo o čarobnjaštvu i veštičarstvu, sa svim tim negativnim konotacijama, dakle, njih nije bilo briga za ono što mi nazivamo praksama (ritualima, prim. prev.). Za njih je to bilo vrlo, vrlo apstraktno. Njima je čarobnjaštvo apstrakcija, i to je ideja o proširivanju granica percepcije. Jer, za njih, naši izbori u životu su ograničeni socijalnim ustrojstvom. Mi imamo obilje opcija, ali prihvaćanjem tih opcija, naravno, postavljamo granicu našim beskonačnim mogućnostima.

...neprestano čeznu za onim što je...

Na jednom nivou, da.

Ne znam. Ako pregledate Kastanedinu poštu, koju on ne čita, odgovorila bih pozitivno. Ali, sa druge strane, najveći deo materijala... Hoću reći, otvaram pisma sa vremena na vreme, i ona su luda, najveći deo je smušen. Neka od njih su vrlo, vrlo ozbiljna istraživanja, a većinu pišu ćaknuti ljudi (smeh). Kao: "Ja sam novi nagual." Ili: "Posetili ste me u snovima." Mislim, stvarno bizarne stvari.

To je kao što kažete, rad je objavljen. Mnogo ljudi ga čita. I neki ljudi su vrlo ozbiljni u vezi s tim.

Vidite, don Huanova poenta je da se ne ide unazad, jer smo tada ponovo uhvaćeni u mitovima i ritualima. Za don Huana, mit i rituali... mit da ste deo te matrice, to je u redu, ali ne u smislu da ćete da ga oživite prizivajući određene rituale, određene sile koje su bile, recimo, uspešne u 19.veku. Prema njegovim rečima, upravo to je zabluda, jer izvorno ritual postoji samo radi hvatanja vaše pažnje. Kada je vaša pažnja jednom zakačena, vi ga odbacujete. Budući da smo majmuni, osećamo se vrlo udobno u ritualima. Ljudi koji nadilaze određeno znanje, čine to upravo izlazeći iz toga. Međutim, ostatak masa je opčinjen ritualom.

Da, osim ako joj nije izvađena.

...sve dok je materica tu, da.

O, apsolutno. Samo, jedino što trebate je da prizovete tu nameru. Kao neke pripadnice kulta Boginje - "Kada je Bog bio žena" - ja sam govorila nekim ženama pre mesec dana, i sve su bile u grupama Boginja. Svaki mesec one odlaze u šumu; na neko mesto među sekvoje i uživaju u šumi, među drvećem, i oh, ludo se zabavljaju, diskutuju, izvode rituale u reci. A ja sam im rekla: "Šta to vi, dođavola, radite? Vraćate se svojim kućama i onda ste isti šupci kao i pre. Širite noge kad god vam gazda kaže: 'Želim te.' I one su bile šokirane. Mislim, uopšte im se nisam svidela, jer to nisu htele da čuju. Govorile su: "Ali mi smo se tako dobro osećale ta tri dana." A ja sam rekla: "Kakva je svrha osećati se dobro tri dana, ako se vaš život nastavlja na isti način?" Od čega se odmaramo? Naš život će se nastaviti. Zašto se ne promenimo? Ta ideja o ritualima, i čak vraćanju urođeničkim verovanjima, to čak ni onda nije funkcionisalo, na jednom nivou. Bili smo(već) poraženi.(Od Letača, prim.prev.)

Za start, bar na početku, bila je don Huanova ideja da je najbolja energija koju mi svi imamo – naša seksualna energija. To je jedina energija koju stvarno imamo, a najveći deo naše seksualne energije je protraćen.

Naravno da važi za oboje. Jedino što se vidi kod žena je energetsko podnošenje tereta hranjenja muškarca kroz energetska vlakna. U tom smislu je gore za žene. Ali i za muškarce, jer je muškarac uhvaćen. Energetski je upecan, ma kako to bilo. A mi imamo sva moguća psihološka objašnjenja. Ljudi sa kojima smo imali vezu, i ne možemo ih izbrisati iz sećanja, ili slično. Vidite, mi imamo tu sivu barijeru opisa, ali ono što se u stvari zbiva je na potpuno drugoj ravni, o kojoj ne želimo da razgovaramo, jer nije deo našeg kulturnog kompleta.

Pa, to je vrlo teško, ali to bi bio dobar pokušaj, makar za početak.

Na primer, Kastanedine knjige to vrlo jasno pokazuju... ako pažljivo čitate Kastanedine knjige, to su skoro uputstva.

Jedna od stvari koju je don Huan vrlo jasno pokazao Kastanedi... to je da kada je jednom knjiga objavljena, ona je objavljena. To više nema nikakve veze sa vama. Da se pitate, živite u nadi – ide li knjiga ili ne ide dobro? - vidite, vrlo je teško odvojiti se od toga. Jer nekako ste umešani. Da se zaista odvojite je vrlo, vrlo teško. Imala sam dve druge knjige-"Šabono" i "Veštičin san"- i to je bilo vrlo lako. S ovom, budući da po prvi put govorim o svojoj vezi sa don Huanom, vrlo je teško. I možda zato što prvi put govorim otvorenije - u drugim knjigama nisam radila apsolutno ništa. Sa ovom sam više umešana. Držala sam predavanja u knjižarama pred grupama ljudi, što je vrlo interesantno, jer, kao što ste rekli, zaista ima vrlo mnogo ljudi koji su istinski vrlo ozbiljno zainteresovani, ali, opet, intelektualno.

Ima ih, definitivno. Da, ja verujem u to.

Da i ne. Vidite, muškarac treba da se odrekne svoje moći, a on to neće da učini, ne na miran način. Neće. Ne kažem da se vi udarate u grudi i vičete: "Neću da se odreknem svoje moći." Ne, u pitanju je nešto mnogo prikrivenije od toga.

Pa, mislim da to nikada nije bila tema. Na primer, dobro, postoje osećajni muškarci koji su bili u muškim grupama, pokušavajući da se usklade sa svojom spiritualnošću, i postigli su potpuno slaganje sa svojim suprugama, partnerkama, ženama sa kojima žive - ali ne sasvim. Postoje određene stvari kojih neće da se odreknu, jer je pretnja prevelika. Čak i ta ideja o muškom pokretu je počela kao spiritualni pokret. Ali nešto u muškarcu je ugroženo. To je strah od odricanja od nečega što neki od njih osećaju da moraju da se odreknu, radi postojanja nas kao vrste. Mi sigurno znamo da ženama moramo dati vremena, i da su dobile vremena u prošlosti da bi nešto evoluiralo. Na primer, kada smo postali uspravni, kada je vagina promenila položaj, ko je morao da se prilagodi? Muškarci. Penis je morao da postane veći. Ženama je opet potrebno vreme. A muškarac joj treba dati to vreme. Sa jedne tačke gledišta, muškarac treba da ženi da vremena da se maternica prebaci na svoju sekundarnu funkciju.

One nisu toga svesne. Neke žene, mislim, jesu, u potpunosti.

Tačno tako. Ne na zadnje sedište. Opet, to su reči koje definišu pozitivno/negativno značenje. Ne. Trebate da osigurate vreme.

Vidite, mi žene smo proterane na status drugorazrednih građana. Ma kakvu moć imale, mi ipak nemamo nikakvu stvarnu moć. Ni o čemu ne odlučujemo. I čak i kada govorimo u malim grupama, to je kao da udaramo u ogromna gvozdena vrata, jer ko god odlučuje, ko god ima moć, taj se nje neće tek tako da odrekne. Pogledajmo to u terminima politike, recimo Vašington ili vaša prestonica. Mislim, mislite li barem na trenutak, da će ti ljudi makar čuti ono što mi govorimo? Ni najmanje. Ali neki putevi moraju da se pronađu da se nešto razvije. Inače smo gotovi. A ta ideja o spašavanju planete, okoline, mi u stvari mislimo da naša vrsta neće preživeti. Planeta Zemlja će svakako preživeti; možda će je zahvatiti neka strašna zima, ali na kraju će izaći iz toga. Ali mi kao vrsta nećemo preživeti.

Vrlo interesantno. Pa, ako ništa drugo, mislim da će ljudi koji su zainteresovani za Kastanedin rad, biti zainteresovani kako je to predstavljeno iz ženske perspektive, od nekoga ko je bio u tome više od dvadeset godina. Prilazim problemu drugačije, verovatno direktnije. Stvar je u percepciji. Čak i naša ljudska tela... telo je, isto tako, rezultat percepcije. Mi smo uhvaćeni kao osobe; uhvaćeni u jeziku, i to je upravo ono iz čega čarobnjak, putem energije, želi da izađe.