Slične scene se često dešavaju u društvu gde se mnoge kulture bore za prihvatanje i kontrolu. Ali daljim ispitivanjem dolazimo do toga da ta epizoda nije baš tako jednostavna kako izgleda. To je uvodno poglavlje u svet koji mi, pod normalnim okolnostima ne primećujemo, paralelni svet naseljen brujima i brujima-čarobnjacima, potomcima Indijanaca iz doline Oaksake pre španskog osvajanja. Vidite, kuvarevo ime je Džo Kortez, poznatog još kao Karlos Kastaneda. Ženin prijatelj je nagual don Huan Matus.

Ulazak Florinde Doner u taj svet, svet koji smo mi profiltirali i izbacili iz naše percepcije, iz našeg sveta okorelog u društvenim normama i slaganjima je predmet njene treće knjige, "Biti-u-sanjanju". U njoj priča o tome kako je došlo, od grupe ljudi, do narušavanja svih njenih pretpostavki o prostoru, vremenu, stvarnosti i feminizmu koji funkcionišu u stanju svesti koje se nalazi negde između jave i sna. Uvučena u taj svet, zahvaljujući energiji don Huana, Kastanede i ženskih članova grupe, Florinda je iskusila čisto, mada zbunjujuće viđenje ljudskih mogućnosti i energije. Njena iskustva, ipak, nisu bez neprijatnosti, zato što ona mora ponovo da potvrdi svoja tekuća znanja i verovanja u svetu koji su samo retki sposobni da vide.

Dobio sam šansu da razgovaram sa Florindom o njenoj dvadeset-i-više-godišnjoj vezi sa don Huanom i Kastanedom, i bilo je lako videti prednosti sposobnosti da se svet percepira na način koji mi obično previđamo. Puna duha i energije, Florinda je lagodno pričala o paralelnim svetovima kao da priča o svojoj omiljenoj razonodi, odlaženju u bioskop.

PITANJE: Kako biste opisali sebe i ono što trenutno radite?

FLORINDA DONER: Ja sam antropolog koji se više ne bavi antropologijom i koga zanimaju nezapadnjačke tehnike lečenja. Moj rad sa Janomamo Indijancima u Južnoj Americi bio je predmet moje prve knjige "Šabono". Posle toga sam obavila drugo istraživanje u kome sam radila sa šamanom iz severne Venecuele. U to vreme sam već stupila u svet don Huana i imala sam želju da nastavim sa tim. Više nisam zainteresovana za akademsko istraživanje. Ono što sada pokušavam da uradim, zajedno sa drugim ljudima koji su uključeni u isto istraživanje jeste da radim i živim onako kako nas je naučio don Huan, unutar drugog sveta koji su nam on i njegovi saradnici otvorili.

Šta je, ili da li postoji, cilj čarobnjaštva?

Čarobnjaci su zainteresovani za direktno viđenje energije. Oni opisuju svoje znanje kao potragu za tom sposobnošću da vide suštinu stvari. Ono što čovek radi u svakodnevnom životu jeste da percepira svet koji već poznaje i on samo potvrđuje ono što već zna. Izgleda da je posao civilizacije dati čoveku a priori ideju mišljenja, i zbog toga ni jedno iskustvo nije zaista novo. Ljudi teraju svoju decu da percepiraju na način na koji oni percepiraju, pomoću štapa i kanapa. I kada jednom to postignu, naravno, njihova deca su bona fide članovi grupe.

Kada jednom postignete da vidite energiju oko vas, šta radite sa tim znanjem, sa tom sposobnošću?

Većinom su ljudi ograničeni onim što vide. Ono što čarobnjaci, uključujući i mene, žele da urade jeste da prošire granice, parametre normalne percepcije. Ne samo da čarobnjaci direktno vide energiju, već se i drugačije odnose prema njoj u odnosu na većinu ljudi. Menja se ceo spektar onoga što možemo da uradimo kao ljudska bića. Čovekovi izbori u životu su vrlo ograničeni, zato što se nalaze unutar društvenog ustrojstva. Društvo postavlja opcije, a pojedinac radi ostalo, jer ima samo one mogućnosti koje su mu dostupne. Čovekov jedini izvor mogućnosti, izgleda, postoji unutar tih granica. Naglasak u svakodnevnom životu je da se - ostane unutar društveno prihvatljivih granica percepcije.

Kako vi učite ljude da prošire svoju percepciju?

U zavisnosti od toga da li smo prošli kroz obuku kao muškarac ili kao žena, uslovljeni smo da reagujemo na određeni način. Ako to možemo da zaustavimo ili, u najmanju ruku, da ispitamo, možemo da oslobodimo ogromnu količinu energije. Ta energija može da se iskoristi za sanjanje. Za don Huana čitava stvar se, u suštini, svodi na posedovanje dovoljne količine energije. U Sjedinjenim Državama smo orijentisani ka trenutnoj nagradi; želimo instant formulu koja će odmah da radi. Na jednom nivou je trenutačnost izuzetno privlačna, ali, sa druge strane, ništa ne valja ako možete da pritisnete dugme i to odmah imate.

Znači, čarobnjak pokušava da preusmeri tu energiju?

Ne baš to, mi pokušavamo da probijemo barijere koje ograničavaju naše potencijale. Te barijere je moguće probiti čvrstinom i preispitivanjem samog sebe. Jedna od prvih vežbi koju svi čarobnjaci rade -vežba koju ja nisam radila godinama jer nisam verovala u nju – je rekapitulacija njihovih života sa svakom od osoba sa kojima su imali bilo kakav kontakt. Oni počinju sa radom u sadašnjem vremenu i idu u prošlost i, naravno, završavaju sa svojim roditeljima. Međutim, oni ne prave psihološke interpretacije. Čarobnjaci žele da osete kakvu su interakciju imali, kakva su osećanja doživeli. I dok se vraćaju sve dalje u prošlost, oni počinju da shvataju da je ponavljačka priroda njihove percepcije i njihovih interakcija strašno dosadna i da u njoj nema ništa posebno.

Don Huan kaže da postoji taj paralelni svet oko nas, sila energije koju mi ne puštamo da uđe zato što smo previše zauzeti održavanjem onoga što nam diktira društveni poredak. Sanjanje je jedna od glavnih tehnika za percepciju tog paralelnog svijeta. Ta "druga pažnja", kako je Kastaneda zove, zahteva mnogo energije koja se može steći samo odricanjem od ideje o sebi. U sanjanju, ono što mi u suštini želimo da postignemo je ista kontrola koju imamo i u svakodnevnom životu. San postaje isto tako stvaran kao i svakodnevni život. Dobici su gigantski, ogromni, u smislu onoga što možemo da postignemo. Možemo da shvatimo da smo energetska bića.

Da li je svesno sanjanje isto što i biti-u-sanjanju?

U Karlosovim knjigama opširno se govori o onome što čarobnjaci zovu "skupna tačka". Percepcija se dešava kada god ta tačka postane statična. Najveće je dostignuće našeg ljudskog odrastanja da smo fiksirali našu skupnu tačku u njenom uobičajenom položaju. Kada se jednom tu fiksira, naša percepcija može da bude usmeravana da interpretira ono što percepiramo. Mi učimo da percepiramo prvo u terminima našeg sistema; tek onda u terminima naših osećanja.

U sanjanju čovek vidi telo kao svetlosno jaje koje se sastoji od energije. Skupna tačka se pomera unutar jajeta i sastavlja različite percepcije; percepcije koje proizvode energetska vlakna koja prolaze kroz jaje. U sanjanju, pre trenutka kada čovek zaspi, skupna tačka počinje da podrhtava. Čarobnjak pokušava da kontroliše gde će se ta skupna tačka fiksirati. Čarobnjaka interesuje manipulacija skupnom tačkom i njeno korišćenje pod kontrolom volje. Neko ko je adept u svesnom sanjanju može da uđe u svoj san i da ga potpuno kontroliše. I to je upravo ono što je don Huan želeo da uradi. Kroz sanjanje je moguće postići taj krajnji cilj čarobnjaštva: odvajanje percepcije od društvenih veza i direktna percepcija energije.

Jedna od razlika između vaših početnih iskustava i onih Karlosa Kastanede je upotreba i neupotreba droga. Nema pomena o drogama u vašoj knjizi.

Karlosu su davane psihotropne biljke zato što je za njega bilo veoma teško da probije barijere percepcije. Za muškarca je to mnogo teže, ako ni zbog čega drugo, ono zbog toga što su oni ti koji drže i oblikuju našu definiciju stvarnosti.

Konceptualizaciju razuma uradili su isključivo muškarci. To je omogućilo muškarcima da umanje ženske nadarenosti i dostignuća. Što je još gore, to im je dozvolilo da izbace ženske elemente iz svojih konceptualiziranih ideala. Žene su vaspitavane da veruju kako su samo muškarci racionalni i koherentni. Muškarci definišu i samu prirodu znanja i odatle su isključili sve što je žensko. Mada mi to možda ne govorimo, žene u suštini znaju da muški rezoni nisu i njihovi. Zbog toga naša predanost stvarnosti, čiji je kreator muškarac, nije tako jaka kao njegova. To nam daje mogućnost da ulazimo i izlazimo iz paralelnih svetova, ili da lakše idemo kuda nas struja nosi. Značaj ženskih lekara u šamanskim praksama je ignorisan u šamanskoj literaturi. U istoriji zapadne medicine uloga žena nije u opšte priznata.

I šta vi osećate prema muškim čarobnjacima?

Don Huan je bio nagual grupe od 14 čarobnjaka. Kastaneda je nagual mnogo manje grupe. Muški čarobnjaci znaju da bez ženskih čarobnjaka nema ničega. Don Huan i Kastaneda nisu bili vođe zato što su bili bolji ili imali veće znanje. Jedini razlog zbog koga su oni bili vođe svojih grupa je što su imali više energije. Don Huan je znao da nema ni pedalj zemlje na kome bi mogao da stoji bez žena. U takvoj vrsti veze muškarci i žene nikada ne zloupotrebljavaju jedni druge, jer, energetski, oni znaju da su jedni drugima potrebni u tako velikoj meri. Muški čarobnjaci znaju da je žena ta koja ima direktnu vezu sa bilo čim što je tamo - znanjem, duhom, energijom, kako god to nazvali.

Karlosove knjige prikazuju drugačiji proces, proces kroz koji on još uvek prolazi. Muškarac ide ka znanju korak po korak. Oni idu ka znanju kao da se penju uz kupu. Taj proces ograničava muškarca u smislu koliko daleko može da dosegne. Muškarac želi red, strukturu, na prvom mestu. Žena uranja u nešto, a onda od toga pravi red. Kod žena, kupa je okrenuta naopačke; otvorena je kao levak. Žene su sposobne da se direktno otvore ka izvoru, ili, radije, izvor direktno dolazi do njih.

Kada ste se prvi put sreli sa Kastanedom, on je radio kao kuvar u Tusonu – zadatak koji mu je dao don Huan. Da li ste vi imali neki zadatak?

Moj zadatak je bio da završim školu, postanem doktor nauka u filozofiji, da nastavim da studiram. Sa tačke gledišta čarobnjaka, beskorisno je ne upotrebiti ono što svet ima da ponudi. Način na koji je razvijen racionalni um, i na koji funkcioniše, jedna je od najizuzetnijih stvari koje mi imamo. Kriminal je to negirati. Vrlo je važno biti veoma dobro obučen i na nivou percepcije i na nivou razuma, jer mi možemo nešto da odbacimo, da nađemo greške u tome, samo ako to savršeno razumemo.

Ja sam uvek mislila: "Nije me briga. Zašto da stičem akademsko obrazovanje ako ga neću koristiti?" Čarobnjaci su učinili da vidim koliko je važno da steknem racionalno obrazovanje na isti način na koji sam stekla čarobnjačko. Mi ne možemo to da odbacimo, jer najbolje što čovek ima da ponudi su njegova intelektualna dostignuća. Svi članovi ove grupe imaju diplome, zato što kada uronite u tamu, ako vaš um nije tako oštar i dobro obučen sa racionalne tačke gledišta, ne možete da date smisao onome što ste našli u tami.

Da bi nešto imalo smisla za nas kao ljudska bića, mi moramo da budemo racionalni. Ako ste oštroumni, vi vrlo lako možete da prelazite iz jednog stanja u drugo. Iz don Huanovog ugla, mi smo "racionalni ljudi", ali ne i "ljudi od razuma". To je naša greška. Mi imamo kapacitet za neverovatne intelektualne mogućnosti. Mi nismo suštinski imali koristi od toga zato što nismo bili svesni nominalne vrednosti tih mogućnosti.

Svet čarobnjaka je sofisticirani svet; nije dovoljno intuitivno razumeti njegove principe. Čoveku je potrebno da ih intelektualno apsorbuje. Nasuprot onome u šta ljudi veruju, čarobnjaci nisu praktičari mračnih, ezoteričnih rituala. Čarobnjaci su ljudi od razuma. Oni imaju romansu sa idejama. Oni su usavršili svoj razum do njegovih granica, jer veruju da jedino potpunim razumevanjem intelekt može da upije principe čarobnjaštva bez gubljenja trezvenosti i integriteta. Tu se čarobnjaci drastično razlikuju od drugih ljudi. Većina ljudi ima vrlo malo trezvenosti i još manje integriteta.

Za većinu ljudi, ta promena je veoma teška za razumevanje.

Da, zato što mi pokušavamo da smanjimo svoju uključenost u svet menjajući naš rutinski način međudelovanja i postojanja u svetu. Vidite, mi uvek želimo da budemo protagonisti (u glavnoj ulozi), uvek želimo da budemo "Ja". Svaka priča, sve što vidimo, sve što percepiramo, sve što kažemo, uvek ide kroz "Ja". Ako možete da ograničite "Ja" i da zaista vidite kao svedok, to je očaravajuće. Zadovoljstvo kada se dožive mogućnosti ljudskog bića je ogromno. Svaka normalna situacija postaje događaj, postaje priča. Veoma je zanimljivo pustiti drugu osobu da bude protagonista.

To nije nešto što zapadna kultura namerava da dozvoli. Naravno. Ako želite to da analizirate, čitava ideja Zapada je nasleđivanje tog "Ja", posmatranje onoga što mislimo. Ali ono što mi ne vidimo, a što isto tako postoji je beskonačno.

Vaša ideja je slična budističkoj ideji odsustva sebe.

Sa tim izuzetkom što je budizam sistem koji funkcioniše unutar društvenog poretka. Čarobnjaštvo ne funkcioniše unutar društvenog poretka. Da bi zaista usvojio čarobnjaštvo, čovek mora da bude izvan društvenog sistema. To ne znači da postane devijantan, nego da treba da se izvuče odatle. Čovek mora da zaista vidi, da gleda s mosta. Pokušaj razvoja putem odlaska u manastir ili u pustinju je beskoristan. Samo izazovi stvarnog života, onoga što znamo, mogu da donesu promenu. Pritisak uvek postaje takav da ne možemo da održimo tu novu racionalizaciju, upravo zbog toga što smo pod pritiskom. A na nas jedino može da vrši pritisak svet, onakav kakvim ga mi znamo. Potrebno je da se ne zakačimo za naše uobičajene metode. Da bi to postigao, čoveku je potrebna energija. Suština je da uverimo sebe da treba da preuredimo našu duboku socijalizaciju, sa ciljem da steknemo tu energiju.

Znači, čarobnjaštvo je akcija, ne samo misao.

Upravo tako. Čarobnjaštvo nije ilustracija; to je apstrakcija. Čarobnjaštvo je apstraktno traganje za mogućnostima ponovog kreiranja sebe, van parametara onoga što je definisao i što nam je dozvolio društveni poredak.

Ranije smo govorili o društvenoj vrednosti čarobnjaštva, ali ne izgleda da će vaš rad imati efekta na veliki broj ljudi.

Mi, kao pojedinci, moramo da se promenimo, da bismo mogli da promenimo bilo što drugo.

I ne možemo da imamo samo intelektualnu promenu.

Ne. Mi smo skloni da intelektualno bockamo sebe idejom da kultura određuje tko smo, kako se ponašamo, šta želimo da znamo, šta smo sposobni da osećamo. Ali nismo skloni da usvojimo tu ideju, da je prihvatimo kao konkretan praktičan predlog. A razlog je što nismo spremni da prihvatimo da kultura, takođe, određuje šta smo sposobni da percepiramo. Na praktičnom nivou, mi želimo da se svi drugi promene, ali mi se ne menjamo.

Građanski ratovi u Centralnoj Americi, na primer, nisu promene. To je samo prebacivanje moći (sa jednih na druge,prim.prev.). Ista je stvar i u ovoj zemlji. Mi se nismo promenili. Jedina nada je da ljudi počnu da shvataju da njihov unapred određeni svet nema smisla. Kolektivno, mi znamo da nešto strašno ne valja. Ono što smo uradili planeti je već urađeno, i mi to ne možemo da promenimo. Zemlja će nastaviti svoje postojanje bili mi tu ili ne. Mi nismo osuđeni na propast zato što je planeta Zemlja osuđena na propast. Mi smo osuđeni na propast zato što ne želimo da se promenimo.

Da bismo prekinuli sa našim uobičajenim šablonima, potrebna nam je energija i potrebno je da se obavežemo i da želimo to zaista da uradimo. Don Huan je bio izuzetno moćan, mogao je da vas praktično zgrabi za vrat i da vas stavi u drugi svet. Kastaneda je drugačiji. Sve što njega zanima je nečija želja. To mora da bude vaša odluka. On neće uticati na vas. On će vam pomoći ako nešto treba da se objasni, ali neće nikoga prinudom ili strahom da tera da promeni svet u komeživimo. Promena mora da dođe iznutra