Florinda i Taiša su diskutovale o Letačima. Postoje vrste neorganskih bića čija je hrana ljudska svest. Ti ljubimci Orla (Sila koja stvara sva svesna bića, opširnije u Kastanedinoj knjizi "Orlov Dar"- prim.prev.) nas toliko žvaću da je jedino što nam preostaje naša svakodnevna svest koju koristimo za bavljenje samim sobom.

Prema don Huanu, Letači su nas, bukvalno, sažvakali do nivoa naših stopala. Mi smo kao debeli pilići u kokošinjcu koji čekaju da budu pojedeni. Što smo egoističniji i što se više brinemo o sebi, to za njih imamo bolji ukus. Međutim, mi možemo da razvijemo svest koju oni odbacuju, svest koja je rezultat discipline. Takva svest im je bljutava i mi možemo da je zadržimo. Taiša je opisala sebe kao nekoga ko ima toliko svesti da se ona prostire od njenih stopala do kolena, što joj omogućava da opaža fantastične svetove. Karlos Kastaneda je razvio i više, a don Huanova svest je pokrivala čitavo njegovo telo. Njegove sposobnosti percepcije bile su ogromne.

Letači su, u suštini, bezlična energija ali predatorska, kao i kod svih drugih bića u univerzumu. Da bi dokazala da su Letači mnogo više od obične metafore, Taiša je pokazala tri fotografije, dve su bile uvećani prikazi prve, koje su pokazivale ogromnog Letača, crnu senku na meksičkim planinama, kako skače između piramida. Figura je ličila na ljudsku, sa skrštenim rukama kao prilikom molitve, i sa savijenim kolenima. Fotografija je napravljena prilikom prolećnog festivala na kome su učestvovale stotine tibetanskih budista i hrišćana. Količina pristupačne energije koju su pravile te grupe bila je tako velika da su Letači postali vidljivi na fotografskom filmu.

Kada je bila student antropologije na UCLA(University of California, Los Angeles),Taiša je radila projekat koji se bavio starošću i smrću. Do tog vremena, ona je već naučila da vidi neorganska bića. Otkrila je da su kuće starijih ljudi pune Letača, koji žvaću svest stanovnika. Mrtvačnice i groblja, dodala je Taiša, takođe su popularna mesta za neorganska bića. Jednog dana, nakon što je već neko vreme radila na tom projektu, došla je kući i zaprepastila se. Kuća je bila puna Letača koji su je dopratili dotle. Oni su leteli po sobama kao veliki crni slepi miševi. Morala je da traži pomoć don Huana i on ih se nekako otarasio. Kasnije, skupila je dovoljno svesti zasnovane na disciplini da sada Letači nisu više zainteresovani da je žvaću. Kada je zatražila od don Huana da joj to objasni, on je odgovorio da bi se veoma iznenadila kada bi znala koliko se vesti brzo šire u drugoj pažnji.

TAIŠA ABELAR I DRUGA STRANA NOVČIĆA

Kao mlad učenik, Taiša je molila za pažnju don Huana i drugih čarobnjaka. Ona bi ulazila u sobu gde su oni pričali i sedela u tišini, s patetičnim, snuždenim izrazom na licu, dok je neko ne zapazi. Uglavnom, niko nije zapažao njeno prisustvo. Ona je nastavila s takvim ponašanjem sve dok jednog dana don Huan nije odlučio da uradi nešto u vezi s tim. Kada već moli za pažnju, razmišljao je don Huan, mogla bi da preuzme ulogu stvarnog prosjaka i da živi na ulici, proseći novac i hranu. Don Huan je istakao da je to jedini način da se Taiša izleči od svoje žudnje i da, možda, ako bude imala sreće, nađe "drugu stranu novčića", prateći element života prosjaka. Taiša je s energijom prihvatila svoj zadatak, čak je konstruisala manekena s penisom na kome je šila svoj kostim. Radila je na njemu s takvom opsesijom da mu je dala život. Slučajno ga je našla Florinda kako šeta unaokolo. Don Huan je morao da ga stavi u Emilitovu sobu, zajedno sa kolekcijom drugih čudnih stvari iz druge pažnje.

Taiša je provodila svoje dane na stepenicama lokalne crkve. Jednog dana, žena koja je ulazila u crkvu se sagnula i obratila joj se. Predložila je da povede Taišu sa sobom kući, okupa je, nahrani, i da joj sašije novo odelo. Taiša je odbila, plašeći se da će žena otkriti da ona, u stvari, nije prosjak. Svake sledeće nedelje, kada je ulazila u crkvu, žena je ponavljala svoju ponudu. Na kraju, posle nekoliko meseci tokom kojih je Taiša zaista postala prljavi, mentalno nestabilni prosjak kog je imitirala, prihvatila je ženinu ponudu. Iako je žena bila bogata i mogla je da naredi služavki da se pobrine za Taišu, koja je strašno smrdela, ona se lično prihvatila posla. Oprala je Taišu, iako je ova u međuvremenu razvila pravi strah od vode, uredila joj je kosu, i dala novu odeću. Ženi je trebalo mnogo vremena da sve to dovede u red i da Taiša počne prijatno da se oseća. Kada je to bilo gotovo, žena je ispratila do vrata, rekavši da je učinila najbolje što je mogla za nju i da Taiša ne bi trebalo više nikada da se vrati. Ona se seća te žene s velikom naklonošću, jer je pomoću nje prvi put doživela besprekornost koja se nalazi s druge strane prosjačenja.

FLORINDA DONER-GRAU I ŽENA SA OGROMNIM ZUBIMA

Jedne noći, još dok je bila student u Los Anđelesu, Florinda je vozila Karlosov "folksvagen" i stala na crvenom svetlu u jednoj mračnoj ulici. Iznenada je zapazila kako je jedna žena obučena u crno zgrabila kvaku na njenim vratima. Ženine oči bile su divlje. Uputila je jedan ludački osmeh Florindi, a njen izraz bio je izobličen ogromnim strčećim zubima. Florinda je vrisnula i izbezumljeno nagazila papučicu za gas. Počela je da ubrzava duž ulice, ali žena je trčala pored nje, Takođe povećavajući svoju brzinu. Načisto isprepadana, Florinda je postigla brzinu od 140 km na sat. Žena je i dalje trčala držeći se za kvaku i održavala je tu brzinu još dugo vremena, dok na kraju Florinda nije ponovo pogledala kroz prozor, i žene više nije bilo.

Florinda je smesta otišla da vidi don Huana. Ispričala mu je o ženi i o onome što se desilo. Don Huan je izgledao zabrinut. Jedno vreme je razmišljao, a onda je, ozbiljnim glasom, upitao: "Da li je žena prdela?"

Florinda je bila zapanjena. Zatražila je da don Huan ponovi svoje pitanje. On je ponovo upitao da li je žena prdela. Florindu ne samo da je pitanje iznenadilo, nego je bila i iznervirana zbog toga što don Huan nije ozbiljno shvatao njenu situaciju.

"Ne, ne", insistirao je don Huan sasvim ozbiljnog izraza lica. "Žena koja je trčala tom brzinom mora da je prdela."

Ma koliko da je Florinda bila iznervirana, čak vičući da je on senilni matorac, don Huan je istrajavao na svom pitanju - da li je žena prdela. Na kraju je Florinda odustala i rekla da ako on neće ozbiljno da shvati njenu situaciju, onda neće ni ona.

"Dobro", rekao je don Huan. "Kada se sretne s neizmernim, ratnik ili napravi šalu u vezi s tim ili ga shvati ozbiljno, pa ga to onda uništi."

BLANKO ČEK ČISTE LJUBAVI

Florinda je opisala silu koja je prožimala ponašanje ljudi u don Huanovoj grupi, a sada i u Karlosovoj. Ona je nju nazvala "blanko ček čiste ljubavi". Podsetila je na Karlosov opis don Huana, koji je uvek poklanjao u potpunosti svoju pažnju svakome s kim je pričao - više nego što bilo ko u društvenom svetu ikada daje bilo kome drugom. Razlog zbog kog čarobnjaci mogu da postignu taj intenzitet je što su postigli veću količinu apstraktne svesti nego obični ljudi, koji su uglavnom preokupirani samim sobom. Potpisati takav ček je, takođe, veliki ratnički izazov. Florinda je rekla da je dala Taiši svoj ček čiste ljubavi ali, iako je Taiša lepa i briljantna, ona ima jednu strašnu stranu svoje ličnosti i nije baš najpogodnija osoba za druženje.

KOMENTARI MAGIJSKIH POKRETA FLORINDE DONER-GRAU, TAIŠE ABELAR I TRI ČAKMULASA

Pre nego što smo društvena bića, mi smo oni koji percepiraju (opažaju). Međutim, mi trošimo možda 98% naše raspoložive energije na brigu o sebi. Opsednuti smo ličnim pitanjima, kao što su: Da li lepo izgledam? Da li sam suviše mršav ili previše debeo? Da li je moja kosa u redu? Da li zvučim kako treba? Da li me on ili ona vole? Da li ja da volim njih? I tako dalje. Odgovarajući na ta pitanja mi proizvodimo dovoljno svesti za predatorska bića u univerzumu, i predstavljamo izvrsan obrok za Orla (silu koja proždire sav svesni život) kada ga sretnemo u trenutku smrti. Naš pogled na svet je selektivan. Iako je materijal koji sačinjava naš svet pun rupa kroz koje možemo da vidimo fantastične svetove, nama nedostaje energija da probijemo ogradu kroz koju percepiramo. Čak ni stvari koje percepiramo ne percepiramo dovoljno dobro. Na primer, mi možemo da zamislimo Belu kuću, ali ne možemo da je pomirišemo ili okusimo. Zašto ne idemo do kraja i ne naučimo da percepiramo magične svetove koji su pristupačni svakome od nas? Sloboda je moguća samo sa potpuno razvijenom svešću.

Rekapitulacija i Tenzegritetetski magijski pokreti su vežbe koje možemo da koristimo da bismo povećali našu svest i pripremili je za apstraktan let. Rekapitulacija nas uvežbava da se setimo sve više detalja o našim prošlim interakcijama s ljudima, tako da kada rekapituliramo do uzrasta od tri godine, već smo videli sve naše uobičajene šablone kako se ponavljaju do zasićenja. Radeći rekapitulaciju, vraćamo svu energiju koju smo razdelili u ranijim interakcijama. Tenzegritetski pokreti su telesni manevri osmišljeni da pokreću energiju, sa ciljem da se poveća svest našeg energetskog tela. Kada jednom počnemo da vraćamo energiju i da smanjujemo sitničave brige o sebi, uzgajaćemo tišinu, prekid unutrašnjeg dijaloga i sresti se s apstraktnom energijom.

Univerzum je pun apstraktne, bezlične energije. Ono što nas, u stvari, čeka tamo negde je, kao što je don Huan rekao Karlosu, "nešto potpuno bezlično". Pa ipak, to ne bi trebalo da nas plaši. Energija, bila ona lična ili bezlična, ostaje energija. Neki od dvanaest osnovnih pokreta Tenzegriteta bave se isključivo napuštanjem naše sitničavosti i skupljanjem energije iz udaljenih izvora, kao što je energija koja puni univerzum a potiče od mrtvih zvezda. Oni se takođe bave i primamljivanjem naših dvojnika, s kojima smo rođeni, nazad, ka nama. Prema čarobnjacima, mi možemo da budemo ovde, ali naši energetski dvojnici mogu da budu daleko od nas, "u Kini".

NEKOLIKO SUGESTIJA ZA USAVRŠAVANJE MAGIJSKIH POKRETA