Dr.Grasiela Korvalan je profesor španskog na Vebster koledžu u Sent Luisu, Misuri, SAD. Grasiela je radila na knjizi koja se sastoji od serije intervjua sa okultnim misliocima američkog kontinenta. Tada je napisala pismo Karlosu Kastanedi moleći ga za intervju. Jedne noći, Kastaneda je nju pozvao telefonom i prihvatio njen zahtev objašnjavajući da ima prijatelja koji skuplja njegovu poštu dok je on na putu. Kada bi se vratio, uvek bi posegao u džak i nasumice izvukao dva pisma koja bi pregledao. Njeno je bilo među najskorija  dva. Objasnio je da je bio uzbuđen da joj da intervju zato što  ona nije predstavnik zvanične štampe. Ugovorio je sastanak sa Grasielom u univerzitetskom dvorištu UCLA (Kalifornijski Univerzitet u Los Anđelesu). Zamolio je da intervju prvo bude objavljen na španskom u argentinskom časopisu “Mutantian” što je ona i uradila.

Razgovor sa Kastanedom

     Oko 13h, moj prijatelj i ja smo se uputili ka dvorištu UCLA. Čekalo nas je nešto više od dva sata putovanja. Sledeći Kastanedina uputstva, stigli smo bez teškoća do ulaza u parking kalifornijskog univerziteta. Bilo je oko petnaest do četiri. Parkirali smo se na manje - više  senovitom mestu. Tačno u četiri sata, bacila sam pogled i videla ga kako dolazi u pravcu auta: Kastaneda je imao na sebi farmerke i mutno-krem jaknu otvorene kragne i bez džepova. Izašla sam iz auta i požurila da se sretnem s njim. Posle pozdrava i konvencionalnih učtivosti, upitala sam ga da li bi mi dopustio da koristim magnetofon. Imali smo jedan u autu u slučaju da nam to dozvoli.

“Ne, bolje nemojte,”  odgovorio je sležući ramenima. Pokazali smo mu put do auta kako bi smo uzeli beleške, beležnice i knjige. Opremljeni knjigama i papirima prepustili smo Kastanedi da vozi. Dobro je poznavao puteve.  

“Tamo,” rekao je, pokazujući rukom, “ postoji divna rečna obala.”

      Kastaneda je od početka odredio  ton razgovora i temu kojom ćemo se baviti. Isto tako, shvatila sam da nije neophodno postavljati sva ona pitanja koja sam tako marljivo bila pripremila. Kao što sam pretpostavila iz našeg telefonskog razgovora, on je sa nama želeo da priča o stvarima u koje je uključen i o važnosti i ozbiljnosti njegovih istraživanja. Razgovor se vodio na španskom, jeziku kojim on vlada tečno i sa velikim smislom za humor. Kastaneda je majstor u umetnosti konverzacije. Razgovarali smo sedam sati. Vreme je prolazilo bez oduševljenja sa njegove strane i bez slabljenja naše pažnje. Kako je postepeno bivao sve opušteniji, počeo je više da koristi tipično argentinske izraze upotrebljavajući primorske običaje kao što je prijateljski gest prema nama da smo svi mi Argentinci. Mora se napomenuti da iako je njegov španski pravilan, očigledno je da je njegov jezik engleski. On koristi obilje engleskih izraza i reči umesto onih za koje postoji ekvivalent na španskom. Da je njegov primarni jezik engleski, manifestuje se takođe u sintaktičkoj strukturi njegovih fraza i rečenica.

       Celog tog popodneva Kastaneda se trudio da vodi razgovor na nivou koji nije intelektualan. Iako je očigledno da je mnogo pročitao i poznaje drugačije tokove mišljenja, nikada nije uspostavio poređenja sa drugim tradicijama iz prošlosti ili sadašnjosti. On nam prenosi “Toltečko učenje” pomoću materijalnih predstava koje, baš zato što su takve, sprečavaju  da budu spekulativno protumačene. Na taj način Kastaneda ne samo da je  poslušan svojim učiteljima, već je i potpuno veran putu koji je odabrao – on ne želi da svoje izučavanje zaprlja ničim što je tom učenju strano.

       Ubrzo pošto smo se sreli, želeo je da sazna razloge zbog kojih smo zainteresovani da ga upoznamo. On je već bio upoznat sa mojim mogućim nacrtom i zamislima o knjizi intervjua koju sam planirala. Izvan svakog profesionalizma, insistirali smo na važnosti njegovih knjiga koje su tako mnogo uticale na nas i na mnoge druge. Mi imamo ključni interes da saznamo suštinu njegovog učenja.

        U međuvremenu smo stigli na obalu i seli u hladovinu drveća. “Don Huan mi je dao sve,” počeo je da govori. “ Kad sam ga upoznao nisam imao drugih interesovanja izuzev antropologije, ali sam se promenio od kada sam ga sreo. Ono što mi se desilo ne bi menjao ni za šta!”

        Don Huan je bio prisutan među nama. Svaki put kada bi ga Kastaneda spomenuo ili ga se setio osećali smo njegovo uzbuđenje. Rekao nam je da je od don Huana naučio da je moguć jedan apsolutno izvanredan intezitet sposobnosti davanja svega od sebe u svakom trenutku. “ Davati sve od sebe u svakom trenutku je njegov princip, njegovo pravilo,” rekao je. Ono što don Huan jeste, izgleda kao da se ne može objasniti i teško je razumljivo, to je jednostavno tako.

        U Drugom Krugu Moći Kastaneda beleži neke posebne karakteristike don Huana i don Henara koje svima nedostaju. On piše: “ Niko od nas ne raspolaže sposobnošću da drugome posveti nepodeljenu pažnju na način kako to čine don Huan i don Henaro.”  Drugi Krug Moći me je ostavio punu pitanja; knjiga me je veoma zainteresovala, naročito posle drugog čitanja ali sam čula nepovoljne komentare. Imala sam određene sumnje. Rekla sam im da verujem kako sam veoma uživala u “Putu u Ikstlan”  bez stvarnog znanja zašto. Kastaneda me je slušao i odgovorio na moje reči gestom kao da kaže: “ I ja, šta treba da radim sa utiscima u vezi svega toga?” Nastavila sam da govorim, tražeći razloge i objašnjenja.

       “Možda dajem prednost ‘Putu u Ikstlan’ radi ljubavi koju sam osetila,” izjavila sam. Kastaneda je napravio grimasu. Njemu se nije dopadala reč “ljubav”. Moguće  je da je za njega taj izraz imao značenje romantične ljubavi, sentimentalnosti ili slabosti. Pokušavajući da objasnim, insistirala sam da je završna scena “Putovanja u Ikstlan” nabijena intezitetom.

        “Tako je,” reče Kastaneda. Složio se sa poslednjom izjavom. “Intenzitet, da,”  rekao je, “to je prava reč.”

         Naglašavajući istu knjigu, ukazala sam mu da meni neki događaji u njoj izgledaju sasvim groteskno. Nisam mogla da nađem opravdanje za njih. Kastaneda se složio sa mnom.

        “ Da, ponašanje te žene je monstruozno i groteskno, ali je to bilo neophodno da bi se omogućilo pokretanje u akciju.” Kastanedi je bio potreban taj šok.

        “ Bez protivnika, mi smo ništa,” nastavio je. “ Protivnik pripada ljudskom obliku. Život je rat, borba. Mir je neprirodan.” Ocenio je pacifizam kao “monstruozan” zato što su ljudi, prema njemu, “ bića podviga i borbe.”

        Nisam bila sposobna da se obuzdam pa sam mu rekla da ja ne mogu prihvatiti  pacifizam kao monstruozan.  “Šta je sa Gandijem?” upitala sam. “ Kako vi vidite Gandija, na primer?”

        “ Gandi?” odvratio je, “ Gandi nije pacifista. Gandi je jedan od najstrašnijih boraca koji su ikada postojali. I to kakav borac!”

        Tada sam shvatila da Kastaneda daje veoma specifično značenje rečima. “Pacifizam” na koji on ukazuje ne može biti nemoćni pacifizam; takav koji nema dovoljno “petlje” da to bude, te prema tome radi nešto drugo, takav koji ne preduzima ništa jer takvi nemaju ciljeve ili energiju u životu; takav pacifizam odražava potpuno  gubitnički i hedonistički stav.

         Sa veličanstvenim pokretom kojim želi da obuhvati sve vrste udruženja bez vrednosti, volje, ili energije odgovorio mi je: “ Sve slabići...da, hedonisti!”

         Kastaneda nije razjasnio te koncepte, a mi nismo ni tražili da to učini. Smatrala sam da je deo estetike ratnika da sebe oslobodi od ljudske prirode, ali su me neobični  Kastanedini komentari ispunili zbunjenošću. Malo po malo, međutim, počela sam da shvatam da su bića, “ bića podviga i borbe” prvi nivo (međuljudskih) odnosa. Da su ona deo sirovog materijala. Don Huan, u knjigama, uvek naglašava dobar “tonal” osobe. Tada počinje podučavanje i neki pređu na drugi nivo.

        “ Ne možeš preći na drugu stranu ako ne izgubiš ljudski oblik,” reče Kastaneda.

        Baveći se drugim aspektima njegove knjige koji mi nisu bili jasni, upitala sam ga o rupama koje ostaju kod ljudi kao posledica jednostavnog čina reprodukcije.

        “ Da,” reče Kastaneda, “ postoje razlike između lljudi koji su imali decu i onih koji ih nemaju. Da bi prošao  ‘na vrhovima prstiju’  pored orla, moraš da budeš ceo. Osoba sa ‘rupama’ ne može da prođe.”

        Objasnio nam je metaforu orla malo kasnije. Za sada to spominjem bez šireg navođenja zato što je naša pažnja bila usredsređena na drugu temu.

        “ Kako objašnjavate odnos Donje Soledad sa Pablitom i La Gorde sa svojm ćerkama?”  Insistirala sam da saznam. Uzimanje od deteta te ivice koju ono na rođenju uzima od nas bilo je, u velikoj meri, nešto nezamislivo za mene.

        Kastaneda se složio da još uvek ne može sve to da sistematizuje. I dalje je insistirao na razlikama koje postoje između ljudi koji imaju decu i onih koji  ih nemaju.

        “ Don Henaro je lud! Lud! Don Huan je, na drugi način, ozbiljno lud čovek. Don Huan ide polako, ali stiže daleko. Na kraju njih dvojica stižu... “

        “ Ja sam, kao i don Huan,” nastavio je, “ imao rupe; što se kaže, morao sam da sledim uputstva. Henarosi su, sa druge strane, imali drugi model. Henarosi, na primer, imaju ivicu koju mi nemamo. Oni su mnogo nervozniji i čine nagle pokrete...oni su vrlo nestalni, ništa ih ne može zadržati. Oni koji kao ja i La Gorda imaju decu imaju druge osobine koje kompenzuju taj gubitak. Oni su mnogo smireniji i, iako put može biti dugačak i težak, oni ga takođe prolaze. Generalno, oni koji imaju decu znaju kako da se brinu o drugima. To ne znači da ljudi koji nemaju decu to ne znaju, ali je to drugačije...

        “ Uopšteno, ljudi ne znaju šta rade; ljudi su nesvesni svojih akcija i kasnije plaćaju zbog njih. Nisam znao šta radim,” uzviknuo je, bez sumnje misleći na svoj lični život.

        “ Na rođenju, sve sam uzeo od svog oca i majke,” rekao je. Bili su skroz izubijani! Morao sam da vratim tu ivicu koju sam uzeo od njih. Sada moram da nadoknadim ivicu koju sam izgubio.”

    Hteli smo da znamo da li je posedovanje tih “rupa” nešto nepopravljivo. “ Ne,” odgovorio je, “to se može izlečiti. Ništa nije nepopravljivo u životu. Uvek je moguće vratiti ono što nam ne pripada i povratiti ono što je naše.”

       Posle kraćeg zatišja, upitala sam ga da li je “Drugi Krug Moći” preveden na španski. Po Kastanedi, španske izdavačke kuće su kupile autorska prava, ali on nije siguran da li je knjiga izašla ili nije.

       “ Prevod na španski je uradio Huan Tovar, koji je moj dobar prijatelj.” Huan Tovar koristi beleške na španskom kojima ga je Kastaneda snabdeo, beleške koje neki kritičari stavljaju pod sumnju.

        Prevod na portugalski izgleda veoma lepo. “ Da,” reče Kastaneda. “ Taj prevod je baziran na Francuskom prevodu. Stvarno je veoma dobro urađen.”

        U Argentini su njegove prve dve knjige bile zabranjene. Izgleda da je razlog tome što se u njima opisuje upotreba droga. Kastaneda to nije znao. “ Mislim da je to delo ‘Majke Crkve’, ” reče.

        Na početku razgovora, Kastaneda je spomenuo nešto u vezi “Toltečkog učenja”. Takođe, u “Drugom Krugu Moći” insistira na “Toltecima” i na “ biti Toltek”.  “Šta to znači biti Toltek?” upitala sam ga.

        Prema Kastanedi, reč “Toltek” ima široko značenje. Može se reći da je neko Toltek na isti način kao što se kaže da je neko demokrata ili filozof.U načinu na koji je on koristi, ova reč nema veze sa njenim antropološkim značenjem. Sa antropološke tačke gledišta ova reč označava indijansku kulturu centralnog i južnog meksika koja je još uvek postojala u vreme španskog osvajanja i kolonizacije Amerike.

        “ Toltek je onaj koji poznaje tajne viđenja i sanjanja. Svi takvi su Tolteci. To se odnosi na male grupe koje čuvaju živu tradiciju koja je starija od 3000. god. p.n.e.”

        Posto sam se bavila proučavanjem okultnog mišljenja i imala interes da ustanovim izvor i mesto porekla različitih tradicija, upitala sam: “ Da li verujete da Toltečka tradicija nudi učenje koje može da bude svojstveno za Američki kontinent?”

        “Toltečka nacija” čuva živu tradiciju, koja je, bez sumnje, svojstvena Americi. Kastaneda je izjavio da je moguće da su rani amerikanci doneli nešto prilikom prelaska Beringovog moreuza, ali sve ovo se desilo pre toliko mnogo hiljada godina da su to, trenutno, ništa više nego teorije.

        U “Pričama o Moći”, don Huan priča Kastanedi o “čarobnjacima” i o “ljudima od znanja” koje osvajanje i kolonizacija belog čoveka nije uništilo zato što oni nisu znali za njihovo postojanje niti su primećivali neshvatljive ideje njiihovog sveta.

        “ Ko je formirao toltečku naciju? Da li oni međusobno sarađuju? Gde oni to čine?” upitala sam.

        Kastaneda je odgovorio na sva moja pitanja. On je sad vođa grupe mladih ljudi koji žive u oblasti Čaiapas u južnom Meksiku. Premestili su se u tu oblast zbog činjenice da žena koja ih sada podučava živi tamo.

        “ Znači...vratili ste se?”  osetila sam podsticaj da ga zamolim da se seti poslednjeg razgovora između njega i malih sestara na kraju “Drugog Kruga Moći”. “Da li ste se odmah vratili kako vas je La Gorda zamolila?”

        “ Ne, nisam se odmah vratio, ali sam se vratio,” odgovorio je smejući se. “ Vratio sam se da nastavim sa zadatkom koji nisam mogao da odbijem.”

        Grupa se sastoji od 14 članova. Iako je osnovno jezgro 8 ili 9 ljudi, svi su odgovorni za svoje pojedinačne zadatke. Ako je neko od njih nedovoljno besprekoran, veliki broj ljudi može da pomogne.

        “ Osam je magični broj,” rekao je u jednom trenutku. Takođe je tvrdio da Tolteci nisu usamljeni, ali da on radi sa osnovnim jezgrom. Sa onima koji su odgovorni za nastavljanje i održavanje tradicije u životu. Nije neophodno da grupa bude velika, ali svaki od njih koji je uključen u zadatak je definitivno neophodan za celinu.

        “ La Gorda i ja smo odgovorni za pridošlice. To jest...u stvari ja sam onaj koji je odgovoran ali mi ona prisno pomaže u tom zadatku,” objasnio je Kastaneda.

         Kasnije nam je govorio o članovima grupe koje znamo iz njegovih knjiga. Rekao nam je da je don Huan bio Jaki indijanac, iz države Sonora. Pablito je, sa druge strane, Miksteko indijanac, Nestor je Mazatek(iz Mazatlana u provinciji Sinalea), a Beninjo je Tzotzil. Više puta je naglasio da Hosefina nije indijanka već Meksikanka i da je jedan od njenih predaka bio Francuskog porekla. La Gorda, kao i Nestor i don Henaro je Mazatek.

        “ Kad sam upoznao La Gordu ona je bila ogromna debela žena ogrubela od života.” rekao je. “ Niko od onih koji su je poznavali danas ne može da zamisli da je to ona ista osoba od ranije.”

         Hteli smo da znamo na kom jeziku komunicira sa ljudima iz grupe, i koji jezik uopšte koriste među sobom. Podsetila sam ga da u njegovim knjigama ima nagoveštaja  nekih indijanskih jezika.

         “ Komuniciramo na španskom jer je to jezik koji svi govorimo,” odgovorio je. “ Osim Hosefine, svi su oni indijanci. Ja govorim vrlo malo na indijanskom. Jednostavne fraze, kao što su pozdravi i neki drugi izrazi. Ne znam dovoljno da bih vodio razgovor.” Iskoristivši njegovu pauzu upitala sam ga da li je zadatak kojim se bave dostupan svim ljudima ili se radi o nečemu što je samo za nekolicinu.

         Pošto je naše pitanje dotaklo otkrivanje važnosti Toltečkog učenja i vrednosti koje imaju iskustva ove grupe za ostatak čovečanstva, Kastaneda nam je objasnio da svaki član grupe ima specifične zadatke koje obavljaju bilo u zoni Jukatana, u drugim oblastima Meksika, ili na drugim mestima.

        “ Onaj koji obavlja zadatke otkriva veliki broj stvari koje su direktno primenljive u konkretnim situacijama svakodnevnog života. Izvršavanjem zadataka, čovek mnogo nauči. Henarosi, na primer, imaju muzičku grupu sa kojom putuju po svim mestima duž granice (sa SAD-om, prim.prev). Oni se viđaju i imaju kontakte sa mnogo ljudi. Uvek imate mogućnost da prenosite znanje. To uvek pomaže. Jedna reč pomaže, jedan mali nagoveštaj...svako od njih, verno izvršavajući svoj zadatak, to čini. Sva ljudska bića mogu da uče. Svi imaju mogućnost da žive kao ratnici.”

         “ Svaka osoba može da preduzme zadatak ratnika. Jedini uslov je da to želi sa nepokolebljivim namerom; rekao bih da  ona treba da bude nepokolebljiva u nameri da bude slobodna. Taj put nije lak. Mi stalno nalazimo opravdanja i pokušavamo da pobegnemo. Moguće je da um preovlada ali telo sve oseća... telo uči brzo i lako.”

         “ Tolteci ne mogu da troše energiju na budalaštine,” nastavio je. “ Ja sam bio jedna od onih osoba koja nije mogla bez prijatelja...Nisam mogao ni u bioskop da odem sam.” Don Huan mu je odlučno rekao da treba da napusti sve i obavezno se odvoji od svih tih prijatelja sa kojima nema ničega zajedničkog. On se dugo vremena opirao toj ideji dok je najzad nije prihvatio.

          “ Jednom, kada sam se vratio u Los Anđeles, izašao sam iz automobila jedan blok pre nego što sam stigao kući i telefonirao. Toga dana je normalno, kao i uvek, moja kuća bila puna ljudi. Zamolio sam jednu od prijateljica da stavi neke stvari u torbicu i da je donese na mesto gde sam se nalazio. Takođe sam joj rekao da ostale stvari- knjige, beleške, itd.- mogu da podele između sebe. Jasno je da mi moji prijatelji nisu poverovali pa su sve uzeli kao pozajmicu,” objasnio je Kastaneda.

          Čin oslobađnja od biblioteke i rukopisa je poput odsecanja svega iz prošlosti, celog sveta ideja i osećanja.

          “ Moji prijatelji su verovali da sam poludeo pa su se nadali da ću se povratiti iz svog ludila. Nisam ih video oko dvanaest godina.” zaključio je. Kada je prošlo dvanaest godina, Kastaneda se ponovo sreo sa njima. Prvo je potražio jednog prijatelja koji ga je povezao sa ostalima. Onda su dogovorili sastanak, i našli se na zajedničkoj večeri. Tog dana su proveli prijatno vreme; mnogo su pojeli a njegovi prijatelji su se napili.

          “ To što sam se našao sa njima posle svih tih godina je bio moj način da im se zahvalim za prijateljstvo koje su mi ranije iskazivali,” reče Kastaneda. “ Sada su svi oni zreli ljudi. Svi imaju svoje porodice, supružnike, decu...Bilo je neophodno,ipak, da im se zahvalim. Samo na taj način sam mogao da definitivno raskinem sa njima i okončam taj period mog života.”

          Kastanedini prijatelji verovatno nisu razumeli ništa od onoga što on radi, ali je činjenica da je hteo da im se zahvali nešto veoma lepo. Kastaneda se ni u čemu nije pretvarao pred njima. On im se  iskreno zahvalio za njihovo prijateljstvo, i čineći to, oslobodio je svoju unutrašnjost od prošlosti.

          Onda smo razgovarali o ljubavi, “toj toliko često spominjanoj ljubavi.” Rekao nam je nekoliko anegdota o svom dedi Italijanu, “uvek toliko zaljubljenom” i kao i njegov otac “ toliko Boemskim, eh.”  “Ah, ljubav! Ljubav!” ponovio je nekoliko puta. Svi njegovi komentari su težili da razore ideje koje obično imamo o ljubavi.

          “ Skupo sam platio da bih naučio,” nastavio je. “ Ja sam takođe bio veoma zaljubljiv. Don Huan se veoma namučio da me ubedi da moram da prekinem neke veze. Način na koji sam konačno prekinuo sa jednom bio je sledeći. Pozvao sam je na večeru i našli smo se u restoranu. Za vreme večere desile su se iste stvari kao i uvek. Dogodila se velika svađa i ona je vikala na mene i vređala me. Na kraju sam je upitao da li ima novca. Odgovorila je da ima. Rekao sam joj da moram da odem do auta i potražim novčanik ili nešto slično. Otišao sam i nisam se vratio. Pre nego što sam je ostavio, hteo sam da budem siguran da ima dovoljno novca da uzme taksi do kuće. Od tada je više nisam video.”

          “ Nećete mi verovati, ali Tolteci su velike askete,” tvrdio je. Bez sumnje u njegove reči, prokomentarisala sam da se to ne može zaključiti na osnovu knjige “Drugi Krug Moći.” “Naprotiv,” naglasila sam. “ Verujem da u vašim knjigama mnogi događaji i stanovišta predstavljaju konfuziju.”

          “ Kako mislite da  te stvari kažem jasno?” odgovorio je. “ Ne mogu da kažem da su odnosi među njima čisti jer, ne samo što mi niko ne veruje, već me niko i ne razume.”

         Za Kastanedu, mi živimo u veoma “užurbanom” društvu. U svemu što smo razgovarali tog popodneva, suština nije shvaćena. Izgleda da je Kastaneda obavezan da se prilagodi izvesnim potrebama izdavača koji, povremeno, nastoje da zadovolje ukuse čitalačke publike.

        “ Ljudi se bave drugim stvarima,” nastavio je Kastaneda. “ Jednog dana, ušao sam u knjižaru ovde u Los Anđelesu i počeo da prelistavam časopise na tezgi. Otkrio sam da postoji veliki broj publikacija sa fotografijama golih žena...takođe je bilo puno časopisa sa slikama muškaraca. Ne znam šta da vam kažem. Na jednoj od slika bio je čovek koji popravlja električnu kablu stojeći visoko na merdevinama. Imao je na sebi zaštitni šlem i veliki pojas pun alatki. To je bilo sve. Ostalo je bilo golo. Apsurdno! Tako nešto ne može biti moguće! Žena je ljupka...ali, muškarac!”

         Kao objašnjenje, dodao je da žene imaju mnogo iskustva stečenog kroz dugu istoriju u toj vrsti stvari. “ U takvoj ulozi nema mesta za improvizaciju.”

        “ Ovo je prvi put da čujem ideju da ponašanje žena nije improvizovano; to je nešto potpuno novo za mene,” odgovorila sam.

         Kada smo saslušali Kastanedu, uverili smo se da seks za Tolteke predstavlja ogroman gubitak energije koja im je potrebna za druge zadatke. Prema tome, njegove tvrdnje treba razumeti u vezi sa potpuno asketskim odnosima koje članovi grupe održavaju.

        “Sa tačke gledišta sveta, život kojim grupa živi i odnosi koje održavaju je nešto potpuno neprihvatljivo i nečuveno. To o čemu im ja pričam je neverovatno. Trebalo mi je dugo vremena da to shvatim, ali sam konačno postao sposoban da se u to uverim.”

        Kastaneda nam je ranije rekao da kada se osoba reprodukuje, ona gubi posebnu ivicu. Izgleda da je ta “ivica” snaga koju dete uzima od svojih roditelja prilikom čina rođenja. “Rupa” koja ostaje kod osobe mora biti popunjena ili popravljena. Morate da povratite snagu koju ste izgubili. Učinio je da shvatimo da produženi seksualni odnos rezultira slabljenjem.

        U vezi (između muškarca i žene-prim.prev.) razlike dovode do uzburkanosti što izaziva da neke osobine jednog ili drugog budu postepeno odbačene. Kao posledica za razmnožavanje, druga strana bira ono što joj se sviđa, ali nema garancije da je to što je odabrala uvek najbolje. “ Sa tačke gledišta reprodukcije,” prokomentarisao je, “ najbolja je slučajnost.” Kastaneda se trudio da bolje objasni ove koncepte, ali je ponovo morao da prizna da su to teme koje sam sebi još nije razjasnio.

        Kastaneda nam je opisao grupu čiji su zahtevi, za prosečnu osobu, ekstremni. Bili smo veoma zainteresovani da saznamo odakle sav taj polet dolazi.

        “ Šta je glavni cilj Tolteka?” Hteli smo da shvatimo smisao onoga što nam je Kastaneda govorio. “ Kakvom cilju vi težite?” Trudili smo se da pitanje prenesemo na lični nivo.

        “ Cilj je otići s ovog sveta; otići sa svojom celokupnošću ali, sa ničim više osim svoje celokupnosti. Cilj je ništa ne uzeti niti nešto ostaviti. Don Huan je u potpunosti otišao sa sveta. Don Huan nije umro zato što Tolteci ne umiru.”

        U “Drugom Krugu Moći” La Gorda daje instrukcije Kastanedi poštujući dihotomiju “Nagual-Tonal.” Oblast druge pažnje “ se dostiže samo ako je ratnik totalno očistio površinu stola...ta druga pažnja ujedinjuje dva oblika pažnje a to jedinstvo je čovekova celokupnost.”  U istoj knjizi La Gorda kaže Kastanedi: “ Kada čarobnjaci uče da sanjaju, oni povezuju zajedno svoje dve pažnje i, zbog toga, nema potrebe da centar izađe napolje...čarobnjaci ne umiru...ne želim da kažem da mi nećemo umreti. Mi smo ništa, mi smo budale, glupi; mi nismo ni ovde ni tamo. Oni, s druge strane, imaju pažnju toliko ujedinjenu da možda nikada ne umiru.”

        Prema Kastanedi, ideja da smo slobodni je iluzija i apsurd. Trudio se da shvatimo da nas zdrav razum (common sense) obmanjuje zato što nam uobičajena percepcija otkriva samo deo istine.

        “ Uobičajena percepcija nam ne govori potpunu istinu. Mora da postoji više od ovakvog boravka na zemlji, koji se sastoji samo od ždranja i razmnožavanja,” rekao je energično. Sa pokretom koji sam protumačila kao aluziju na opštu bezosećajnost i ogromnu tegobnost života u njegovoj svakodnevnoj dosadi, upitao nas je: “ Šta je sve ovo što nas okružuje?”

         Zdrav razum bi mogao da bude ta saglasnost do koje smo stigli kroz dugačak proces učenja koji nam nameće uobičajenu percepciju kao jedinu istinu.

         “ Tačno. Umetnost čarobnjaka,” rekao je “ sastoji se u tome da se nauči kako da se otkriju i unište te perceptivne predrasude.”

         Prema Kastanedi, Edmund Huserl je prvi čovek sa zapada koji je shvatio mogućnost “ suspendovanog rasuđivanja.” U “Idejama za čistu fenomenologiju i fenomenološku filozofiju” (1913 g.) Huserl se potpuno posvetio “fenomenološkoj redukciji.” Fenomenološka metoda ne poriče već jednostavno “stavlja u zagrade” elemente koje podržavaju našu uobičajenu percepciju.

        Kastaneda smatra da mu fenomenologija nudi teoretsko-metodološki okvir za razumevanje učenja don Huana. Za fenomenologiju, čin saznanja zavisi od svrsishodnosti a ne od percepcije. Percepcija uvek varira u odnosu na istoriju, može se reći, u odnosu na subjekt koji ima znanje stečeno i uronjeno u determinisanoj tradiciji. Najvažnije pravilo fenomenološke metode je “ ići prema istim stvarima.”

        “ Zadatak koji je don Huan obavio sa mnom,” tvrdio je, “ bilo je rušenje, malo po malo, perceptivnih predrasuda dok nije došlo do njihovog potpunog sloma.” Fenomenologija “suspenduje” sudove i ograničena je na opisivanje čisto svrsishodnih činova. “ Evo, na primer, konstruisao sam objekat ‘kuća.’ Fenomenološke reference su minimalne. ‘Svrsishodnost’ je ono što transformiše reference u nešto konkretno i posebno.”

        Fenomenologija, bez sumnje, ima, za Kastanedu, jednostavnu metodološku vrednost. Huserl nikada nije prevazišao teoretisanje i, kao posledica toga, on se celog svog života nije dotakao ljudskih bića (u svojim istraživanjima-prim.prev.).

        Za Kastanedu, najviše što je zapadni čovek – evropski čovek – postigao, je politički čovek. Taj politički čovek je suština naše civilizacije.

       “ Don Huan,” rekao je, “ sa svojim učenjem otvara vrata drugom, mnogo interesantnijem čoveku: čoveku koji još uvek živi u magičnom svetu ili univerzumu.”

        Razmišljajući o toj ideji “političkog čoveka” setila sam se knjige Eduarda Sprangera pod nazivom “Forme Života” u kojoj on kaže da je život političkog čoveka “upleten u odnose moći i suparništva.” Politički čovek je čovek od vlasti čiju moć najviše kontroliše konkretna realnost sveta, kao biće koje ga nastanjuje.

        Sa druge strane, svet don Huana je magični svet naseljen entitetima i silama.

       “Izvanrednost don Huana,” reče Kastaneda, “je u tome što iako se u svetu svakodnevice lako može shvatiti kao ludak, niko nije sposoban da ga primeti.Don Huan nudi svetu lice koje je nužno privremeno...jedan sat, jedan mesec, šezdeset godina. Niko ne bi bio sposoban da ga uhvati nespremnog! U ovom svetu, don Huan je besprekoran zato što je on uvek svestan da je ono što je ovde samo trenutno a ono što dolazi kasnije je...dakle...lepota! Don Huan i don Henaro silno vole lepotu.”

         Percepcija i koncepcija koje Don Huan ima o stvarnosti i vremenu je nesumnjivo vrlo daleko od naše. Ako je na nivou svakodnevnog života don Huan uvek besprekoran, to nas ne sprečava da saznamo da je “sa ove strane” sve definitivno prolazno.

         Kastaneda je nastavio opisujući univerzum kao polarizovan između dva ekstrema: desne strane i leve strane.Desna strana odgovara tonalu a leva strana nagualu.

         U “Pričama o Moći”, don Huan naširoko objašnjava Kastanedi te dve polovine “mehura percepcije.” On kaže da se učiteljeva poslednja dužnost sastoji od mučnog čišćenja dela “mehura,”  a potom reorganizovanja “svega što jeste” na drugoj strani. Učitelj je okupiran udarcima koje zadaje bez sažaljenja kroz podučavanje, sve dok se učenikov pogled na svet ne smesti na jednu polovinu mehura. Druga polovina, koja je očišćena, može nakon toga biti ispunjena nečim što čarobnjaci nazivaju volja.

         Objasniti sve ovo je veoma teško, zato što su na tom nivou reči potpuno neadekvatne. Precizno, leva strana univerzuma “znači potpuno odsustvo reči,” a bez reči mi ne možemo da mislimo. Tada postoje samo akcije.

         “U tom drugom svetu,” reče Kastaneda, “deluje telo. Telu nisu potrebne reči da bi razumelo.”

         U magičnom univerzumu - kako ga naziva don Huan, postoje izvesni entiteti koji se zovu “saveznici” ili “senke koje promiču.” Oni mogu biti uhvaćeni. Može se naći veliki broj objašnjenja za tu vrstu hvatanja, ali, prema Kastanedi, nema sumnje da ti fenomeni zavise u suštini od ljudske anatomije. Važna stvar je da se dođe do razumevanja da postoji cela skala objašnjenja koja mogu dati argumente u vezi tih “senki koje promiču.”

         Upitala sam ga o tom telesnom saznanju o kome priča u svojim knjigama. “ Da li je, za vas, celo telo organ za spoznaju?”

         “ Svakako! Telo zna,” odgovorio mi je. Kao primer, Kastaneda nam je rekao o mnogim mogućnostima dela noge koji počinje od kolena pa do skočnog zgloba gde je smešten centar za pamćenje. Izgleda da možete naučiti da upotrebite telo za hvatanje tih “promičućih senki.”

         “ Učenje don Huana pretvara telo u elektronski skener,” rekao je, tražeći odgovarajuću reč na španskom kako bi uporedio telo sa elektronskim mikroskopom. Telo ima mogućnost da opaža stvarnost na posebnim nivoima, što u određenom trenutku može da otkrije, takođe posebne, konfiguracije materijala. Bilo je sigurno da za Kastanedu telo ima mogućnosti kretanja i percepcije koje većini nas nisu uobičajene.Stojeći i pokazujući na stopalo i skočni zglob, govorio nam je o mogućnostima tog dela tela  i o tome kako malo znamo o svemu tome.

        “ U toltečkoj tradiciji,” izjavio je, “učenici se vežbaju u razvijanju tih sposobnosti. Na tom nivou don Huan počinje da gradi.”

          Razmatrajući ove Kastanedine reči, razmišljala sam o njihovoj vezi sa tantričkom jogom i posebnim centrima ili “čakrama” preko kojih praktičari dolaze do buđenja pomoću izvesnih ritualnih veština. U knjizi Hermetički (neprobojni) Krug od Miguela Serana može se pročitati da su čakre “centri svesti.” U istoj knjizi Karl Jung se poziva na razgovor koji je Serano vodio sa poglavicom Pueblo indijanaca zvanim Očvian Biano (Ochwian Biano) ili Planinsko Jezero: “ Objašnjavao mi je svoje utiske o belcima – uvek tako uzrujani, uvek nešto traže, žele nešto...Prema Planinskom Jezeru, belci su ludi; samo ludi ljudi forsiraju razmišljanje glavom. Ova izjava indijanskog poglavice je izazvala veliko iznenađenje u meni pa sam ga upitao čime on razmišlja. Odgovorio mi je da on razmišlja srcem.”  (Miguel Serrano, The Impenetrable Circle, Buenos Aires: Ed. Kier, 1978.)

        Ratnikov put znanja je dugačak, i zahteva potpunu posvećenost. Ratnik ima konkretan cilj i veoma čist motiv.

        “Šta je cilj?” insistirala sam. Izgleda da se cilj sastoji u promišljenom prelasku na drugu stranu kroz levo područje univerzuma.

        “ Pokušavate da priđete orlu najbliže što je moguće i borite se da mu pobegnete a da vas ne proguta. Cilj je,”

rekao je,”  da se provučete na vrhovima prstiju sa leve strane orla.

        “Neznam da li znate,” nastavio je, tražeći način da nam pojasni predstavu “da postoji entitet koji Tolteci nazivaju Orao. Vidovnjaci ga vide kao ogromnu tamu koja se širi u beskraj; to je jedna ogromna tama koja je prožeta svetlošću. Iz tog razloga se zove Orao: on ima crna krila i leđa, a njegove grudi su svetleće.

        “Oko tog entiteta nije ljudsko oko. Orao nema sažaljenja. Sve što u sebi ima život, predstavljeno je u Orlu. Taj entitet sadrži u sebi sve - lepotu koju je čovek sposoban da stvori a isto tako i svu okrutnost koju ljudsko biće ne može ni da izgovori. Ono što odgovara ljudskome u Orlu je beskrajno malo u poređenju sa ostatkom. Orao je neizmerno veliki, masivan, taman...zbog toga je mali deo nadležan za ljudsko biće.”

         “Orao privlači svu životnu snagu koja je spremna da iščezne zato što se on hrani tom energijom. Orao je poput neizmernog magneta koji skuplja sve sjajne plamičke koji su životna energija onih što su umrli.”

         Dok nam je Kastaneda govorio sve ovo, njegovi prsti i ruke su imitirali, kao čekići, glavu orla koji kljuca po prostoru sa nezasitim apetitom.

         “Ja sam vam samo rekao ono što su don Huan i ostali govorili. Svi su oni čarobnjaci i veštice!” uzviknuo je. “Svi su oni uključeni u metaforu koja je meni neshvatljiva.”

         “Šta je ‘gospodar’ čoveka? Šta je to, što polaže pravo na nas?” upitao je. Slušala sam pažljivo i prestala da govorim zato što je ušao na teren na kome su moguća pitanja.

         “Naš gospodar ne može biti čovek,” rekao je.

         Izgleda da Tolteci nazivaju “gospodarem”  “ljudski kalup.” Sva živa bića – biljke, životinje i ljudska bića – imaju “kalup.” “Ljudski kalup” je isti za sva ljudska bića.

         “Moj kalup i vaš,” nastavio je da objašnjava, “ je isti, ali je u svakome od nas manifestovan i aktivan u posebnom obliku u zavisnosti od razvoja ličnosti.”

          Na osnovu Kastanedinih reči, protumačili smo da “ljudski kalup” nije ono što razjedinjuje, već je ono što sastavlja životnu snagu. “Ljudski oblik” sa druge strane, mogao bi da bude ono što nas sprečava da vidimo kalup. Izgleda da dok ne izgubimo “ljudski oblik” ne možemo da se promenimo.

          U “Drugom Krugu Moći”, La Gorda daje instrukcije Kastanedi u vezi “ljudskog kalupa” i “ljudskog oblika.” U toj knjizi je “kalup” opisan kao svetleći entitet i Kastaneda se setio da ga je don Huan opisao kao “izvor i ishodište čoveka.” La Gorda se , razmišljajući o don Huanu, setila kako joj je rekao da “ako uspemo da steknemo dovoljno dodatne lične snage, postaćemo sposobni da nakratko vidimo kalup čak i ako nismo čarobnjaci; a kada se to dogodi, kazaćemo da smo videli Boga. Rekla mi je da ako to nazovemo Bog, bićemo potpuno u pravu jer kalup jeste Bog.”

          Vraćali smo se više puta tog popodneva na temu “ljudskog oblika” i “ljudskog kalupa”. Posmatrajući tu temu iz različitih uglova, svaki put je postajalo sve očiglednije da je “ljudski oblik” u stvari onaj teški oklop ličnosti.

          “Ljudski oblik,” rekao je, “je poput prekrivača koji nekog obavija od pazuha do stopala. Ispod tog prekrivača se nalazi sjajni plamičak koji se troši dok se ne oslobodi. Plamičak se oslobađa zato što je taj neko umro. Onda nastupi orao i proguta ga.

           “Vidovnjaci su,” nastavio je Kastaneda, “ bića sposobna da vide čoveka kao svetleće jaje. Unutar te lopte od svetlosti postoji sjajni plamičak. Ako vidovnjaci vide da se taj plamičak smanjio, čak i ako osoba izgleda snažno, onda to znači da joj je došao kraj.

           Kastaneda nam je ranije rekao da Tolteci nikada ne umiru zato što biti Toltek znači izgubiti ljudski oblik. U tom trenutku smo zaključili: ako je Toltek izgubio ljudski oblik, nema ničega što bi orao mogao da proguta. Nije nam ostavio sumnju da se koncepti “gospodar” čoveka i “ljudski kalup” kao i predstava orla, odnose na isti entitet ili su sa njim blisko povezani.

           Nekoliko sati kasnije, sedeći i čekajći hamburgere u kafeteriji na uglu Vestvud Bulevara i ulice čije ime nisam  upamtila, Kastaneda nas je izvestio o svom iskustvu gubljenja ljudskog oblika. Prema onome što je rekao, njegovo iskustvo nije bilo tako dramatično kao La Gordino, koja je imala simptome slične srčanom napadu. (U “Drugom Krugu Moći”, La Gorda izveštava Kastanedu da je kada je izgubila “ljudski oblik” počela da vidi jedno oko uvek ispred sebe. To oko ju je pratilo svo vreme i skoro da je uspelo da je dovede do ludila. Malo po malo, navikla se na njega sve dok jednog dana oko nije postalo deo nje. “Jednog dana,… kada sam postala biće, stvarno biće bez oblika, nisam više videla to oko; oko se sjedinilo samnom…” )

           “ U mom slučaju,” reče Kastaneda, “desio se običan fonomen hiperventilacije. U određenom trenutku, osetio sam veliki pritisak: energetski tok je ušao u moju glavu, prošao kroz moje grudi i stomak i nastavio kroz moje noge dok nije iščezao kroz moju levu nogu. To je bilo sve.”

           “Za svaki slučaj,” nastavio je, “otišao sam kod doktora, ali on nije ništa otkrio. Jedino mi je preporučio da dišem u papirnu kesu kako bi se smanjilo unošenje kiseonika i  ublažio fenomen hiperventilacije.”

           Prema Toltecima, morate na neki način da orlu vratite ili platite ono što je njegovo. Kastaneda nam je rekao da je orao gospodar čoveka, i da taj orao sadrži svu plemenitost i lepotu kao i sav užas i okrutnost koji se nalaze u svima nama.

           “ Zašto je orao gospodar čoveka?”

           “ Orao je gospodar čoveka zato što se hrani životnom snagom, vitalnom energijom koja se odvojila od celine.” Ponovo je napravio pokret šakama nalik glavi orla koji kljuca, mašući rukama kao da kaže: “ Eto tako! Eto tako! On sve proždire!”

           “ Jedini način da se pobegne od neosporne i neizbežne proždrljivosti smrti je stupanje u akciju.”

           “ U čemu se sastoji i kako se radi lična rekapitulacija?” želela sam da saznam.

           “ Na prvom mestu, potrebno je da se napravi spisak svih osoba koje ste upoznali tokom svog života,” odgovorio je, “spisak svih onih koji su nas na bilo koji način prisilili da postavimo ego (taj centar razvoja personalnosti koji će kasnije biti prikazan kao čudovište sa 3000 glava) u prvi plan. Potrebno je da se osvrnemo na sve one koji su sarađivali da nas osposobe da uđemo u tu igru: ‘oni me vole ili oni me ne vole.’Igru koja nije ništa drugo do zbrkani život u kome smo opsednuti samim sobom… Ližemo svoje sopstvene rane!”

           “ Rekapitulacija mora da bude totalna,” nastavio je, “ ona se vrši od Z do A, krećući se unazad. Ona počinje u sadašnjem trenutku i stiže do ranog detinjstva, do uzrasta od dve ili tri godine ili čak i ranije ako je moguće. Od trenutka rođenja, sve je zapisano u našim telima. Rekapitulacija zahteva veliki napor uma.”

           “ Kako obavljate rekapitulaciju?”

           “ Pažljivo prizivate predstave i fiksirate ih ispred sebe, a onda, pokretima glave sa desna na levo, svaku od tih predstava izdahnete kao da ih brišete iz svoje vizije… Disanje je magično,” dopunio je. Sa završetkom rekapitulacije, takođe se završavaju svi trikovi, igre i lična osećanja. Izgleda da na kraju saznajemo sve naše trikove i ne postoji nijedan način da stavimo ego u prvi plan a da odmah ne shvatimo šta se krije iza toga. Sa ličnom rekapitulacijom, možete sebe osloboditi od svega. Onda ostaje samo zadatak; zadatak u svoj svojoj jednostavnosti, čistoći i sirovosti.”

           “ Rekapitulacija je svakome moguća, ali zahteva čeličnu volju. Ako ste nesigurni i oklevate, bićete izgubljeni jer će vas orao pojesti. Na tom terenu nema mesta za sumnju.”

           U “Učenju don Huana,” kaže se sledeće: “ Stvar koju treba da naučiš je kako da stigneš do pukotine među svetovima i kako da uđeš u drugi svet… postoji mesto gde se dva sveta preklapaju. Pukotina je tamo. Ona se otvara i zatvara kao vrata na vetru. Da bi tamo stigao čovek mora da napregne svoju volju, mora, rekao bih, da razvije nepokolebljivo htenje, totalnu posvećenost. Ali, to mora da učini bez pomoći bilo koje sile ili bilo kog čoveka…”

           “ Ne znam kako da sve to objasnim baš najbolje, ali ispunjavajući i posvećujući se zadatku, morate biti prinuđeni, ali ne stvarno jer su Tolteci zaista slobodna bića. Zadatak zahteva da čovek da sve od sebe; ipak, on je slobodan. Da li razumete? Ako je ovo teško da se razume, to je zato što je to u suštini paradoks.”

           “ Ali u vezi rekapitulacije,” dodao je Kastaneda menjajući ton glasa i držanje, “vi trebate da je ‘začinite’. Karakteristika don Huana i njegovih ‘drugara’ je da su prevrtljivi. Don huan me je izlečio od dosade. On nije zvaničan niti formalan. U svoj ozbiljnosti zadatka u koji su uključeni, uvek postoji mesto za humor.”

           Da bi konkretano ilustrovao način na koji ga je don Huan podučavao, Kastaneda nam je ispričao vrlo interesantan doživljaj. Naime, mnogo je pušio pa je don Huan odlučio da ga izleči.

           “ Pušio sam tri pakle dnevno. Jednu za drugom! Nisam ih ostavljao. Vidite da nemam džepove,” rekao je pokazujući kako nedostaju na njegovoj jakni. “ Uklonio sam džepove na njoj da bih otklonio iz svog tela mogući osećaj nečega na levoj strani, nečega što može da me podseti na naviku. Eliminišući džepove, takođe sam uklonio i naviku da držim ruke u njima.”

           “ Jednog dana, don Huan mi je rekao da ćemo ići da provedemo nekoliko dana u planinama Čivave. Sećam se kako je posebno naglasio da ne zaboravim da ponesem svoje cigarete. Preporučio je, takođe, da ponesem količinu od dve pakle na dan i ništa više. Tako sam kupio kutije cigareta, ali umesto 20 spakovao sam 40. Pripremio sam divne kutije koje sam umotao u aluminijumsku foliju da bi ih zaštitio od životinja i kiše. Dobro opremljen i natovaren rancem, sledio sam don Huana kroz planine. Hodao sam paleći cigaretu za cigaretom, pokušavajući da dođem do daha. Don Huan je imao ogromu energiju. Sa velikim strpljenjem me je čekao posmatrajući me dok pušim i pokušavam da održim korak sa njim kroz planine. Ja ne bih imao toliko strpljenja koliko je on imao sa mnom!” uzviknuo je. “ Konačno smo stigli na jednu lepu visoku zaravan, okruženu stenama i strmim liticama. Tamo me je don Huan pozvao da probam da se spustim niz njih. Dugo sam pokušavao, sa jedne na drugu stranu, i konačno sam morao da odustanem od namere. Nisam bio sposoban da to učinim.

           Nastavili smo tako nekoliko dana sve do jednog jutra kada sam se probudio, prvo što sam uradio bilo je da potražim moje cigarete. Gde su moje divne paklice? Tražio sam i tražio, i nisam ih našao. Kada se don Huan probudio, hteo sam da saznam šta se dogodilo. On je objasnio šta se desilo i rekao mi je: ‘ Ne brini, sigurno je naišao kojot i odneo ih, ali one ne mogu biti daleko. Ovamo! Vidi! Eno kojotovih tragova!’

           Celi taj dan smo proveli prateći trag kojota u potrazi za paklicama. Onda je don Huan seo na tlo, praveći se da je jadni starac, vrlo star, i počeo da se žali: ‘Ovog puta sam se sigurno izgubio… Ja sam star… Ne mogu više…’ Dok je to govorio, zgrabio je glavu svojim rukama i pravio veliku galamu.”

           Kastaneda nam je ispričao celu ovu priču oponašajući don Huanove pokrete i ton glasa. Bilo je spektakularno gledati ga. Malo kasnije, Kastaneda nam je rekao da je don Huan to upotrebio da bi aludirao na njegov talenat za  histeriju.

           “U svom tom hodanju naokolo,” nastavio je Kastaneda, “verujem da je prošlo 10 ili 12 dana. Već sam prestao da brinem o pušenju! Tako sam izgubio želju za duvanom. Išli smo naokolo kao đavoli jureći kroz planine! Kada je došlo vreme za povratak, možete zamisliti, don Huan je savršeno znao put. Spustili smo se direktno u grad. Razlika je bila u tome što tada više nisam imao potrebu da kupim cigarete. Od tog događaja,” rekao je setno, “prošlo je petnaest godina.”

           “ Princip ne-rada ” prokomentarisao je, “je tačno u suprotnosti sa rutinom ili rutinama na koje smo navikli. Navike, kao što je pušenje na primer, su nešto što nas drži vezanim, u lancima… U smislu ne-rada, sa druge strane, svi načini su mogući.”

           Bili smo u tišini za trenutak. Konačno sam je prekinula da upitam o Donji Soledad. Rekla sam da me je ona impresionirala kao groteskna figura; kao veštica, zaista.

           “Donja Soledad je indijanka,” odgovorio mi je. Istorija njene promene je nešto neverovatno. Ona je uložila toliko snažnu volju u svoju promenu da je na kraju i uspela. U tom naporu njena volja se razvila  tako ekstremno što je za posledicu imalo da je takođe razvila previše sopstvene važnosti. Tačno zbog tog razloga ne verujem da ona može da prođe na vrhovima prstiju sa leve strane orla. Bilo kako bilo, fantastično je šta ona može da učini sa sobom! Ne znam da li pamtite ko je ona bila… ona je bila Pablitova ‘mamica.’ Uvek je prala veš, peglala, prala sudove… nudeći malo hrane jednome ili drugome.”

            Predstavljajući nam to, Kastaneda je oponašao gestovima i pokretima slabu, staru ženu. “Treba da je vidite sada,” nastavio je. “Donja Soledad je mlada i jaka žena. Sada je zastrašujuća!”

           “ Rekapitulacija je uzela Donji Soledad sedam godina njenog života. Sakrila se u pećinu i nije je napuštala. Ostala je tamo dok nije sasvim završila. Za sedam godina to je sve što je radila. Čak i ako ne može da prođe pored orla,” reče Kastaneda, pun divljenja, “ ona više nikada neće biti jadno staro stvorenje kakva je bila ranije.”

            Posle pause, Kastaneda nas je podsetio da don Huan i don Henaro i dalje nisu sa njima. “ Sada je sve drugačije,” rekao je Kastaneda nostalgično. “ Don Huan i don Henaro nisu ovde. Žena Toltek je sa nama. Ona nam daje zadatke. La Gorda i ja imamo zajednički zadatak.Ostali takođe imaju da ispune zadatke; posebne zadatke, na različitim mestima.

           Prema don Huanu, žene su talentovanije od muškaraca. Žene su prijemčivje. U životu, takođe, one su manje opterećene i izmorene od muškaraca. Iz tih razloga, don Huan me je sada ostavio u rukama žene. Ostavio me je u rukama druge strane muško-ženskih odnosa. Šta više, ostavio me je u rukama žena; malih sestara i La Gorde.

          Žena koja nas sada podučava nema ime. Ona je jednostavno žena Toltek. Gospođa Toltek je ona koja me sada podučava. Ona je odgovorna za sve. Svi ostali, La Gorda i ja, smo ništa.”

         (Nekoliko meseci kasnije La Gorda (Marija Tena) me je nazvala da mi prenese poruku od Kastanede. U tom razgovoru mi je rekla da se gospođa Toltek zove donja Florinda, i da je veoma elegantna, živahna i nemirna žena. Gospođa Toltek ima sigurno 50 godina.) 

         Hteli smo da znamo da li ona zna da je on pošao da se sastane sa nama kao i ostale njegove planove.

         “ Gospođa Toltek zna sve. Poslala me je u Los Anđeles da razgovaram sa vama,” odgovoro je, usmeravajući pažnju na mene. “ Ona zna o mojim planovima i da odlazim u Njujork.”

        Takođe smo želeli da znamo kako ona izgleda. “Da li je mlada? Da li je stara?” zapitkivali smo ga.

         “Gospođa Toltek je veoma snažna žena. Njeni mišići se pokreću na veoma naročit način. Ona je stara, ali kao jedna od onih koje blistaju uz pomoć svoje šminke.”

        Bilo mu je teško da objasni kakva je ona. U svojim naporima, Kastaneda je pribegao poređenjima i podsetio nas na film “Džin.”

         “ Da li se sećate,” upitao nas je, “ tog filma u kome su igrali Džejms Din i Elizabet Tejlor? Tamo Tejlorova igra zrelu ženu iako je u stvarnosti vrlo mlada. Toltečka žena ostavlja isti utisak na mene: lice sa šminkom stare žene a sa telom još uvek mladim. Takođe bih mogao reći da se ona pravi stara.”

         “ Da li ste čuli za ‘Nacionalni Istraživač’ (National Enquirer),” nastavio je. “ Moj prijatelj je zadužen da ga sačuva za mene ovde u Los Anđelesu i svaki put kada dođem ja ga čitam. To je jedina stvar koju čitam ovde… Nedavno sam u tom časopisu video neke fotografije Elizabete Tejlor. Sada je sigurno zrela!”

         Šta je to Kastaneda hteo da nam prenese kada je prokomentarisao da je “Nacionalni Istraživač” jedina stvar koju čita? Teško je zamisliti da su senzacionalističke novine njegov izvor informacija. Taj komentar na neki način sintetizuje njegovo uvažavanje prema beskrajnoj proizvodnji vesti koja karakteriše naše doba. Taj komentar takođe isključuje uvažavanje vrednosti cele zapadne kulture. Sve je na nivou “Nacionalnog Istraživača.”

         Ništa od onoga što je Kastaneda rekao tog popodneva nije bilo slučajno. Različiti fragmenti koje je dao bili su usmereni da izazovu određeni utisak na nas. U toj nameri nije nikako pogrešio; naprotiv, njegov interes je bio da prenese suštinsku istinu učenja u koje je uveden.

         Nastavili smo da razgovaramo o ženi Tolteku i Kastaneda nam je rekao da ona uskoro odlazi.

        “ Rekla nam je da će na njeno mesto doći dve žene. (To su bile Taiša Abelar i Florinda Doner Grau, prim.prev.) Žena Toltek je vrlo stroga, njeni zahtevi su strašni! Sad, ako je žena Toltek žestoka, izgleda da su te dve koje dolaze još gore. Nadajmo se da ona još uvek ne odlazi! Ne može se zaustaviti isčekivanje niti sprečiti telo da se žali i plaši od surovosti obaveze… Uprkos tome, ne postoji način da se izmeni sudbina. Dakle, neka me zgrabe!”

         “ Nemam veće slobode” nastavio je, “ od besprekornosti, zato što samo ako sam besprekoran, menjam svoju sudbinu; rekao bih, hodam na vrhovima prstiju sa leve strane orla. Ako nisam besprekoran, ne menjam svoju sudbinu i orao će me pojesti. Nagual Huan Matus je slobadan čovek. On je slobodan u ispunjavanju svoje sudbine. Da li me razumete? Ne znam da li razumete ono što želim da kažem,” upitao je zabrinuto.

         “ Naravno da razumemo!” odvratili smo žestoko. “ U ovim poslednjim rečima nalazimo veliku sličnost sa onim što mi osećamo i svakodnevno doživljavamo, više nego u mnogim drugim stvarima koje ste nam rekli do sada.”

         “ Don Huan je slobodan čovek,” nastavio je. “On traga za slobodom. Njegov duh traga za njom… Don Huan je slobodan od osnovnih predrasuda; perceptivnih predrasuda koje nas sprečavaju da vidimo stvarnost.”

         Važnost svega o čemu smo govorili ogleda se u mogućnosti razbijanja kruga rutina: don Huan mu je dao brojne praktične primere kako bi postao svestan svojih rutina - primere kao što su “hodanje u tami” i “hod moći.” Kako slomiti taj krug rutina? Kako slomiti taj luk percepcije koji nas vezuje za tu uobičajenu viziju stvarnosti? Ta uobičajena vizija u čijem uspostavljanju doprinose naše rutine je, preciznije, ono što Kastaneda naziva “pažnja tonala” ili “prvi krug pažnje.”

         “ Slomiti taj luk percepcije nije lak zadatak; on može uzeti godine. Poteškoća kod mene,” reče smejući se, “je u tome što sam vrlo tvrdoglav. Sasvim protiv svoje volje sam počeo da učim: iz tog razloga, u mom slučaju, don Huan je morao da upotrebi droge…i završio sam tako što sam nagrabusio!”

         “ Na liniji ne-rada je postizanje uništenja rutina i postajanje svesnim,” objasnio je Kastaneda.Dok je to govorio ustao je i počeo da hoda unazad dok se prisećao tehnike koje ga je don Huan naučio: hodanje unazad uz pomoć ogledala. Kastaneda je nastavio da nam opisuje da je kao bi olakšao zadatak smislio predmet od metala (nalik obruču koji je kao krunu stavljao na glavu) na koji je bilo pričvršćeno ogledalo. Na taj način, mogao je da izvodi vežbu a da mu ruke budu slobodne. Drugi primeri tehnike ne-rada su okretanje kaiša u suprotnu stranu i nošenje cipela na suprotnim stopalima. Sve te tehnike imaju za cilj da stvore svest o tome šta radimo u svakom trenutku. (U jednom drugom intervjuu Kastaneda kaže da smo svi mi istrenirani da se prepustimo “ automatskom pilotu” tj.da sve što činimo, radimo polusvesno, što bi se reklo, “nismo prisutni.” Dok tako “robotski” obavljamo poslove, gde je onda usmerena naša pažnja? Čime smo zaokupljeni? Odgovor je – razgovorom sa samim sobom, beskrajnim bavljenjem svojim egom u s